Čuvaj mi decu, a žena ti džaba.

Ča­čak – Ne­ma ra­ta bez po­bed­ni­ka i mu­če­ni­ka, ali u či­tan­ka­ma po­ve­snim ret­ko na­la­zi­mo slo­vo o sre­ći ili če­me­ru obič­nog voj­ni­ka. Ne­što od to­ga pri­be­le­žio je ka­pe­tan Ra­do­mir Cvi­jo­vić, ko­man­dir Tre­će če­te De­se­tog pu­ka Srp­ske voj­ske. Uči­telj iz Du­ča­lo­vi­ća na Ov­ča­ru, po­to­nji pot­pu­kov­nik i na­rod­ni po­sla­nik, na ru­bo­ve rat­nog dnev­ni­ka vo­đe­nog od av­gu­sta 1915. do ja­nu­a­ra 1916. uno­sio je i ma­la zbi­ti­ja kao ve­li­ke sve­do­ke isti­ne: ne­kom rat, ne­kom brat... 

Ta­ko za­be­le­že­ne pri­po­ve­sti voj­ni­ka, idu ovim pu­tem... 

Pr­va... 

„Na­red­nik je na Do­brom po­lju po­znao na jed­nom za­ro­blje­nom Bu­ga­ri­nu svo­je suk­ne­ne čak­ši­re, ko­je su kod ku­će osta­le. Bu­ga­rin iz­ja­vi, da je u tom se­lu (oko­li­na Pi­ro­ta) se­deo pet me­se­ci u ku­ći jed­ne le­pe že­ne, či­ji je muž u ra­tu „baš ča­uš”, da je sa njom ži­veo, i da mu je ona na ra­stan­ku da­la ove čak­ši­re, ve­ša, ča­ra­pe i osta­lo.