Pogled iz vile vredne tri miliona dolara

Slećemo na aerodrom J. F. Kenedi. Prvi put dolazim i zato na izlasku iz aerodromske zgrade dobro pazim da osetim kako „miriše vazduh Amerike”. Bila sam sigurna da ima poseban miris jer svaki grad, a kamoli kontinent, drugačije miriše. Beograd mi je uvek imao specifičan miris na smog, nešto velegradsko što izlazi iz boemskih kafana i poslastičarnica, uprženi šećer i vaniliju. Morski gradovi mirišu na jod i sumpor, na ribe s gradela i borovinu.

Međutim, u Americi nije bilo nikakvog drugačijeg mirisa od onog našeg. Sjedamo u „džip”, rent-a-car, i pravac Nju Kanan, udaljen od Njujorka 80 kilometara. Kroz prozor očima gutam čudo planete, famoznu „Veliku jabuku”. Prvo uočavam perfektno uređene i obeležene trake auto-puta. Automobili su gabaritni i novi. Uglavnom američke marke, poneki „mercedes” ili „japanac”. U Americi nema ničeg malenog. Sve je veliko kao i sama država.

Stižem u Nju Kanan, Konektikat, i odmah se vidi da tu živi bogatiji stalež. Sve same vile, obično jednospratnice, ali velike površine za stanovanje. Svaka je različita, udaljena jedna od druge oko 300 metara. Odvajaju ih veliki vrtovi koji garantuju diskreciju vlasnika. Ispred svake vile ima najmanje tri automobila. Obično „nisan trak” i obično još dve limuzine. Oko kuća sve je u savršenom redu, bez izuzetka. Mnogo cveća, raznog rastinja ali nigde nisam videla ljude ispred kuće koji žive u njoj. Neobično, baš.

Dugo se vozimo kroz naselje i primećujem da nema trotoara. Oko ceste je samo trava, divna i uredno pokošena. U prvi mah pomislih da možda ovi ljudi ovde vole da hodaju ili džogiraju po travi koja je svakako za stopala udobnija od betona. Kasnije saznajem da trotoara nema jer niko živ tu ne ide pešice. Amerikanci se u naselju isključivo voze a za čuveno džogiranje idu u parkove koje imaju u svakom kvartu.

Taman sam mislila da šetam tom stazom između prekrasnih vila i da se dobro nagledam lepote arhitekture. Takvo nešto sam viđala samo na filmu, ogromne bele ili plave palače sa staklenim kockastim salonskim vratima i prozorima, mermernim tremovima koje ukrašavaju okrugli stubovi kao dva diva koji verno čuvaju kuću od svake neprilike. Shvatila sam da bi bilo prilično nezgodno šetati tamo gde niko nije viđen u tom poduhvatu i verovatno bi me policija presrela na nečiji poziv.

Kuća mojih domaćina je velelepna, nova vila, tek kupljena. Kome se posreći da ima momente u životu kao u kadru nekog holivudskog filma, to izgleda ovako. Veliki saloni s vazama svežeg cveća, kamini u prizemlju, bele stepenice, osim što ukrašavaju kuću, vode na sprat na kojem su spavaće sobe s pripadajućim kupatilima i garderoberom.

Prostorija namenjena za igranje dece od 50 kvadrata ispunjena je svim od Diznija do Pepe prasice. Dobijam na korištenje svoju sobu na spratu i prvo što sam poželela je da otvorim taj čuveni prozor, baš kao kad je Keri Bredšo svako malo virila kroz takav prozor na Zverku. Njihovi prozori se otvaraju na taj način, podizanjem polovine prozora na gore, kao na šinama. Prozori su u tim kockama od stakla, veličine školske sveske. Nikad mi neće biti jasno zašto se kod nas na taj način ne otvaraju prozori. Naši prozori zauzmu pola sobe kad se otvore.

Boraveći u toj vili od tri miliona dolara i šetajući po vrtu koji je dimenzija fudbalskog igrališta razmišljala sam o našim ljudima od kojih većina ovo nikada neće ni videti niti mogu zamisliti kako se negde živi, daleko od naših krajeva, gradova, sela...

Naš narod ima predrasude o svakoj državi na planeti u kojoj je bolje i lakše živeti. Ameriku i ljude koji žive u njoj poistovećuju s Pentagonom i Stejt Dipartmentom. Amerikanci se pitaju o odlukama države koliko i mi o našim.

Kod nas se odmah servira priča o hladnoći ljudi, lažnom sjaju, o tome kako je to sve bez veze a kako je nama zakon sarma a ćevapi u pola lepine zakletva. (Iskreno, baš sam se uželela i jednog i drugog.)

Istina, moji domaćini su mi priznali da za pola godine nisu videli komšije u vrtu, ne znaju ni kako izgledaju. Zato mi imamo naše pendžeruše koje s nama smrkavaju i osvanjivaju. Nema tih kamera ni špijuna koji im mogu konkurisati! Naravno da ima čara komšijska kafa ali znam isto tako koliko puta nam pozlije od osmatrčnica i čapraz divana. Svak ima svoje, nama je naše najbolje ali i njima je njihovo, jer i oni to svoje zovu naše.

Drugo ili prvo što sam želela da probam je – hrana. Toliko sam čula priča o na izgled lepoj ali neukusnoj hrani. Sve što sam jela bilo je odličnog ukusa, osim možda, drugačijeg ukusa mesa. Sve ostalo je fantazija. Izobilje svega, trešnje i jagode u januaru, smokve, lubenice, dinje…I trava im je ista kao naša. I cveće oko kuće. Mnogo je hrizantema, georgina. I jabuke na drvetu su male. Niko ih ne bere, osim mene, ali samo jednu da probam ukus. Ista naša a u Americi.

Na kasi u prodavnici ljubazni stariji gospodin, dok kucka po tastaturi, uz osmeh me pita, kako sam, da li mi je lep dan i kupovina. Na izlazu dve gospođe nas glasno pozdravljaju i upućuju komplimente za naše haljine. Tako celi dan gde god dođosmo u kupovinu. Uvek osmeh, uvek lepe reči, pozdravi.

Pitam prijateljicu da li ona zna taj svet pošto je to kvart u kojem se kreće. Nasmeja se do suza i objasni mi da je to ovde sasvim obična, normalna komunikacija. Kasnije mi je rekla da je razmišljala o tome i da je tužna zbog spoznaje kako smo postali deformisani, neprilagođeni za obične uljudne razgovore.

Nakon nekoliko dana primetim kako mi se takvi pozdravi i ljubaznost počinju da sviđaju. Nema one namrgođenosti u susretima, nema guranja u hodu, psovki na prolaznike. Svaki razgovor je srdačan, svi su u nekom takmičenju da se lepo i opušteno obraćaju jedni drugima.

Avgust, vrelo je napolju, Njujork se topi. Hvatamo žuti taksi nakon desetak minuta i pokušavamo se rasporediti u tri vozila jer cela porodica je krenula na venčanje. Zamolimo tamnoputog taksistu da sačeka minut dok se dogovorimo s ostalima da ne pogrešimo oko odredišta jer u Jabuci s jednog mesta do drugog ima najmanje sat vremena vožnje. Kad smo seli u taksi, vozač nam je prilično drsko rekao da izađemo napolje iz auta jer neće da nas vozi. Zašto? Zato što smo ga pustili da čeka pola minuta a on je blokirao saobraćaj.

Taman sam se navikla da su ovde svi tako fini i kulturni a čovek nas izbacuje iz taksija. Zaprepašćeni izađosmo uhvatismo drugi taksi i sedosmo u hladnjaču. U svim njihovim vozilima, restoranima, hotelima, tržnim centrima, temperatura je leti minus 10. Treba to izdržati ako se ima u vidu da vožnja nekad traje satima. Raspitivala sam se kako podnose minuse usred leta ali nisam do sada dobila logičan odgovor.

U zgradi za venčanja sačeka nas iznenađenje. Najmanje stotinu parova čeka poziv matičara da se venča. Uz rođake i prijatelje u zgradi je bilo oko hiljadu ljudi. Ali svi su razdragani, srećni i mladenci i gosti.

Opet aerodrom JFK, čekam let za  Floridu. Od mesta za čekiranja do gejta koliko od Beograda do Čačka. Dolazim s mojom prijateljicom pokretne trake gde je dosta policajaca i radnika obezbeđenja. Nekakvom grimasom pokazah prijateljici da me boli glava i da nisam baš dobro.

– Kako ste, izgledate mi lepo, da li ste dobro, treba li vam neka pomoć, upita me uz široki osmeh uniformisani Afroamerikanac.

 – Hvala mister, sve je ok. Tvoje oči su lepe, boje kafe, velike, staklaste kao u srne.

– Ti nisi iz Amerike?

– Ne. Đoković, znate ko je on?  Ja sam iz te zemlje.

– Da, naravno znam. Divno.

Pružim mu ruku koju je prihvatio na svoj dlan. Činilo mi se kao da se  pahulja snega spustila na jastuk od perja. Najnežniji dodir svile i somota.  Dvoje nepoznatih ljudi u deliću sekunde toliko topline i posvećenosti  darovali jedno drugome, kroz dodir dlanova.

Od milion susreta dlanovima po svetu i ovlaš rukovanja, ovaj je bio sa posvetom, bez pisane poruke ali sa željom stranca da mi pomogne da se osećam kao da neko moj. Neko kome je stalo do mene. 

Dok me pokretna traka odvozila kad smo se srdačno pozdravili, okrenula sam se i mahala strancu kao on nama sve dok smo mogli da ga pogledom  dohvatimo. Moja prijateljica lakonski je zaključila da je nepisano pravilo, svi crni vole plave žene i obrnuto. Posle nekog vremena i ona je posvetlila kosu, ne znam da li zbog toga ili zbog leta i mora.

– Dođite nam opet, i danas zvoni pozdrav nepoznatog muškarca u uniformi na aerodromu JFK.  

Neda Kozomara