Uvek bude hleba od dobrog posla

Kada pozorišnu glumicu smestite u jedno novo okruženje – televizijsku seriju „Ubice moga oca” – uspeh je zagarantovan. Liku bivše policajke Branke, Tatjana Kecman udahnula je snagu koju su gledaoci odmah prepoznali, a njeno tumačenje opasne ali nesrećne žene nagradili brojnim pohvalama po društvenim mrežama. Branka, nažalost, više neće plašiti kriminalce niti će oduševljavati gledaoce jer su je autori serije u 11. epizodi druge sezone – ubili.

– Branka ima tajnu, a ja osećam da ona nije ni htela više da živi i da je zato odlučila da ide do kraja. Ona je, zapravo, pozvala sve njih na obračun i na kraju ušla u bitku sa noževima u kojoj se borila sa Ružom koja ju je na prevaru ubila. Brankina poslednja replika glasi „Zato što ne mogu više”. Nije želela više da živi. Da jeste, mogla je u pomoć da pozove direktora policije Marjanovića – priča u razgovoru za TV Reviju Tatjana Kecman priznajući da se iznenadila što je osvojila publiku u liku neustrašive Branke, ali i da ima objašnjenje zašto je to tako.

– Ona nije ni lepa, ni slatka. Mrgodna je i naizgled opasna, ali su je zavoleli zato što je hrabra. Pravična je, istrajna. Ima osobine kojih su ljudi željni u stvarnom životu. Žele da vide junake u pravom smislu te reči. Prijatelji, kolege sa kojima radim, bili su krajnje dobronamerni ocenjujući moj rad. Ali, to sam i očekivala. Iznenadilo me je što je taj lik i publika zavolela. Jer, publika je surova, kakva i treba da bude. Ne treba joj podilaziti. Uvek strepim kakve će biti reakcije jer publika zna kada lažeš. Često ne zna šta je loše, ali uvek zna šta je dobro.

U seriju je Tatjana ušla jer se Predragu Gagi Antonijeviću svidela njena fotografija na kojoj, kako je rekao, „nije mlada, a fizički je spremna” za zadatak koji je bio pred Brankom.

– Uloga jeste bila izuzetno zahtevna. Iako je tuča trajala svega dva minuta, bila je to borba koju smo spremali deset dana, i to sa kaskaderima. Prvi put kada sam uzela nož u ruke shvatila sam koliko je on za mene strano telo. Isidora Simijonović, koja tumači lik Ruže, i ja dale smo sve od sebe i, na svu sreću, nismo se povredile. Ja sam bezmalo 30 puta morala da napravim kolut u stranu, ili da padnem na tvrdu zemlju. Uprkos tome, moram da priznam da ne pamtim kada sam toliko uživala, bio je to zaista izazov za mene – priznaje glumica kojoj je ova uloga prva značajnija u nekoj TV seriji.

I pored činjenice da nije imala veliko iskustvo jer je vrlo malo snimala u karijeri, tremu nije imala.

– Nisam se plašila. I na sceni i pred kamerom glumac ima samo jedan zadatak – da se bavi svojim partnerom, a ne sobom. Da radi. Osim Dragana Marjanovića, koji glumi Nemanju u seriji, nikoga drugog nisam poznavala. Mislila sam da ću se baviti samo svojim likom i nisam očekivala da ćemo se i dobro provoditi. Snimali smo na fantastičnoj lokaciji i bili smo super ekipa. Očekivala sam mnogo više hladnoće, a doživela baš prijatne trenutke i sa kolegama glumcima i sa ostalim članovima ekipe, garderoberkama, šminkerkama. Neverovatno je koliko su se svi radovali dok su radili – priča Tatjana Kecman priznajući da joj žao što je Branka poginula.

– Volela bih da smo i dalje mogli da radimo, međutim, mislim da je njen lik morao da izgubi život. Ona je svoju tajnu odnela u grob. U seriji se videlo da je puna emocija kao šipak, zbog čega sam i uživala igrajući je – kaže Tatjana i na naše pitanje da li je dobila poziv da igra u nekoj novoj seriji, odgovara odrično.

– Nama glumicama je teže nego glumcima. Pogledajte odnos između ženskih i muških likova. Ženskih je manje. Naravno da bih volela da igram u nekoj novoj seriji, ali ne u bilo kojoj, već u nekoj u kojoj bi mi uloga legla kao što je to bio slučaj sa Brankom – priča glumica koja je devedesetih godina morala da napusti rodno Sarajevo, roditelje, Akademiju umetnosti na kojoj je bila u klasi Miralema Zupčevića.

Stigla je u Beograd i konkurisala na Fakultetu dramskih umetnosti, gde su je primili u klasi profesora Vlade Jeftovića priznavši joj prvu godinu i upisavši je – na treću tokom koje je morala da završi i drugu.

Smejući se objašnjava kako je tokom jednog školskog časa morala na balet iz prve tri godine jer u Sarajevu balet imaju tek na drugoj godini. Časove su držale jedna profesorka iz Rumunije i druga iz Japana i obe su njihove ambasade povukle jer je već počela godina opasnog življenja u gradu na Miljacki.

– Teško je bilo nadoknaditi sve, ali uspela sam da diplomiram. Usput sam postala i mama pa sam diplomsku predstavu spremala kod kuće umesto na fakultetu da bih mogla da dojim bebu – kaže glumica koja je slobodan umetnik od 1996, a poslednjih 15 godina ima svoju produkciju.

Na naše pitanje da li je to želela ili je neka vrsta bunta, kaže da je u pitanju i jedno i drugo.

– Radila sam u KPGT-u, a posle njega napravila veliku prekretnicu. Čak sam u jednom trenutku mislila da napustim glumu, ali nisam znala šta drugo da radim. Mislila sam da ništa ne znam osim da glumim. Onda sam sebi rekla: „Pekarka pravi hleb i kakvim ga napravi tako će joj biti u životu. Tako i ti radi.” I posle toga napravila sam svoju prvu predstavu. Otišla sam u UK „Vuk Karadžić” i tamo su me prihvatili. Igrala sam na dogovoreni procenat. Tako je krenulo. Naučila sam kako da dovedem publiku. Bila sam prinuđena da postanem i stručnjak za marketing. Ako napraviš dobru predstavu, dobro je prodaš, dobro će ti biti.

Ta mogućnost da birate tekstove koje želite da radite, da vam život ne remete i ne komplikuju kojekakve birokratske začkoljice, otvori vam novi prostor. Kao da su mi se vrata otvorila. Posle su se nizali projekti jedan za drugim. U međuvremenu sam igrala i po drugim pozorištima. Ali, najvažnije su mi naše predstave jer se oformila ekipa sa kojom volim da radim. Osnovala sam sopstvenu agenciju za izvođačku umetnost pod nazivom „Ferzeng”. Trenutno igramo predstave „Sirena i Viktorija” autora Aleksandra Gala, u režiji Raleta Milenkovića, „Ženska posla” u Beogradskom dramskom, „Umeće življenja”, koju ćemo igrati je u Centru za kulturnu dekontaminaciju i uveliko je rasprodata, „Pomahnitale”...

Prva predstava izvedena je pre 15 godina. Poslednjih nekoliko godina radim u sopstvenoj produkciji sa divnim kolegama – Milenom Pavlović, Raletom Milenkovićem, Milošem Đorđevićem, Jovom Masićem... Bila sam jedna od prvih koja je krenula sa nezavisnim projektima koji nisu tezgarenje, već ozbiljne pozorišne predstave, priča Tatjana Kecman.

O tome koja je cena takvog profesionalnog izbora, kaže:

– Teško podnosim neizvesnost. Ali, posle toliko godina, naučila sam da uvek bude i predstava i gostovanja, uvek bude hleba od dobrog posla.

Ipak, bude dana kada strah od neizvesnosti nadvlada. Na sreću, pobedimo ga. Ono što me raduje jeste činjenica da nezavisni projekti postaju sve dominantniji. Naravno da i u nezavisnim produkcijama ima tezgi i jeftinih predstava, ali tokom proteklih godina izrodilo se nekoliko odličnih predstava iza kojih ne stoji nijedna institucija. I to me istinski raduje. Sami smo otvorili nova vrata i sva je prilika da se ona neće zatvoriti. Pozorišta se ne grade, glumci se štancuju i jedini način da se iznedri kreativna, neotrovna, poštena priča jeste da je sami napravite. I ako u tome uspete, ta predstava će i te kako živeti.

Idemo na festivale, osvajamo nagrade, „osvajamo” region, pozorišta u Splitu, Sarajevu, Zagrebu, Rijeci, Republici Srpskoj, Koprivnici, Sloveniji... – zadovoljno kaže Tatjana Kecman.