Planino, moja starino!

Kad stignete u Užice, umesto da se zaputite ka daleko poznatijem Zlatiboru, sada već urbanoj prestonici srpskog planinskog turizma, usmerite se na drugu stranu, samo desetak kilometara severoistočno odatle, i put će vas odvesti do mirne i pitome Jelove gore. Pravo otkriće za ljude željne boravka i uživanja u prirodi i blagodeti koje nudi sve popularniji „šumohod”.

Ova visoravan maljensko-povlenskih planina obrasla je uglavnom bukovom, grabovom, brezovom i nešto manje hrastovom šumom. Ali su borovnice i maline, kojih tokom leta ima u izobilju, ono po čemu ova planina prednjači u odnosu na daleko popularnije Zlatibor i Taru.

Dobro obeležene staze

Zato nije čudo što slatko, kao i domaću rakiju i liker, pripremljene od ovog prelepog bobičastog voća, u zimskim mesecima kada smo mi posetili Jelovu goru, ima gotovo svaka kuća. Upravo tu rakiju posebnog ukusa probali smo kod Slobodana Perišića, koji nas je, kao putnike namernike, svratio sa puta u svoj dom. Tu smo se slučajno zatekli u potrazi za pravim domaćim kvalitetnim sirom i kajmakom.

Put nastavljamo opremljeni štapovima, udobnom obućom i odećom. Krećemo se crvenom, žutom i zelenom pešačkom stazom, koje su pre nas dobro obeležili šumari, tako da ne postoji bojazan da, iako smo prvi put ovde, skrenemo i zalutamo sa pravog puta.

U grupi je sve lepše, pa je prijala i šetnja do Đakovog kamena, Jeline i Jovanove vode, gde se možete okrepiti i napojiti vodom. Reč je o vrhovima Jelove gore čija je prosečna nadmorska visina oko 800 metara, dok se najviša kota, Jelina glavica, prostire na visini od 1.011 metara.

Odavde „puca” prelep pogled na Zlatibor, Tornik i okolinu, a naokolo je spokoj kakav donosi boravak i druženje sa prirodom.

Nešto zahtevnija je pešačka staza do Kadinjače koja u oba pravca, kažu planinari, ima oko 15 kilometara. Nije je teško preći, bez obzira na vremenske uslove, a uloženi trud svakako vredi, pre svega zato što ćete posetiti pomalo zaboravljeno, a svakako istorijski važno mesto, gde se odigrala jedna od ključnih bitaka u Drugom svetskom ratu u kojoj su izginuli hrabri borci ovog kraja.

Gostima se raduju i zimi

Mlađi meštani, kojih u ovom lepom kraju ima dosta, uglavnom rade u Užicu, dok se oni stariji bave uzgojem stoke i malina, borovnica i drugih plodova po kojima je Jelova gora poznata. Bez obzira na rad i obaveze, ljudi ovog kraja, posebno u zimskim mesecima, rado primaju goste iako ih sreću prvi put. Na srdačan prijem naišli smo u kući Obrada Stefanovića, koji nas je svratio sa praga, videvši da se divimo njegovom dvorištu. Uz postojeću modernu kuću, Obrad i njegov sin su želeli da sačuvaju etno-motive, pa su dodali prelepu brvnaru koristeći prirodne materijale, drvo i kamen. Prostor su oplemenili i bunarom i jezercetom, uz čiji šum i žubor se odmaraju tokom letnjih meseci.

Bašta i u zimsko doba izgleda uređeno i bogato. Još kada domaćin sa svojom izvornom grupom „Kadinjača”, sa kojom je nastupao širom Srbije u proteklih nekoliko decenija, zapeva pesme „Ej, seljaci”, „Planino, moja starino” ili „Pastirče mlado i milo”... Doživljaj je potpun.