Carstvo začina

Kada sam se odlučivao da ponovo posetim Indiju, ovog puta u pratnji supruge koja u toj zemlji nikada nije boravila, odluka o tome gde ići zapravo i nije bila tako teška. Ne samo da sam Keralu – „Božiju zemlju”, kako je zbog lepote zovu – znao sa jednog od prethodnih putovanja, nego su i utisci koje sam iz nje nosio bili sjajni. Kombinacija obilaska prirodnih lepota sa boravkom na okeanu i uživanju u tamošnjim plažama činila se stoga kao najbolji mogući izbor.

Kerala je jedna od najmanjih, ali i ekonomski najrazvijenijih indijskih država, a nalazi se na krajnjem jugozapadu ove ogromne zemlje. Po površini više nego dvostruko manja od Srbije, Kerala ima oko 33 miliona stanovnika, pa je tako gustina naseljenosti izuzetno visoka – u šta se čovek lako uveri kada krene da putuje ovom državom.

Plantaže čaja

Kerala je deo Indije sa izuzetno bogatom istorijom: počevši od Portugalaca u petnaestom veku, osvajali su je Holanđani, pa Francuzi, i potom Englezi, a sve zbog trgovine začinima, ali i čajem po čemu je ovaj deo Indije poznat. Naime, svi začini koje koristimo i u našoj kuhinji, počevši od bibera, cimeta, vanile pa do egzotičnijih čilija, kurkume, kardamoma, morskog oraščića ili karanfilića gaje se u ovom području... Uz to poznate su i plantaže čaja izvanrednog kvaliteta koji se i danas odavde izvozi u celi svet.

Kerala je uz to i jedna od najbogatijih indijskih država, sa relativno dobrim zdravstvenim i obrazovnim sistemom, sa prosečnim životnim vekom od preko 70 godina i sa – Komunističkom partijom na vlasti što je vidljivo po mnogobrojnim slikama Marksa, Engelsa, Če Gevare, ali i Staljina na plakatima, zajedno sa lokalnim političarima. I da, stanovništvo Kerale je pomešano kada su religije u pitanju: više od polovine pripada hinduizmu, oko trećine su muslimanske veroispovesti, dok je jedna petina hrišćana.

Najbolji period godine da se poseti Kerala jeste od decembra do februara – to je sušni zimski period u kome ima malo padavina, a temperature su prijatnije no obično, mada je na obali konstantno oko 32–33 stepena Celzijusa. Što se tiče terena, razlikuje se obalni deo – Arabijsko more kao deo Indijskog okeana zapljuskuje Keralu – gde je tipična tropska vegetacija na dugačkim peščanim plažama. Iza toga, bar u centralnom delu, ide područje sa velikim vodenim površinama koje se sastoje od sistema kanala i jezera, a onda počinje brdoviti predeo u kojem se gaje začinske biljke i čaj, jer su tu temperature tokom dana niže, a uveče padaju i na petnaestak stepeni što pogoduje gajenju ovih kultura. U tom delu nalazi se i najviši vrh Indije južno od Himalaja, koji dostiže skoro 2.700 metara.

Naš je put počeo prijatnim i ne tako dugim letom arabijskog poluostrva – do Kerale se stigne, sa pauzom između letova, za nekih jedanaest–dvanaest sati. Naša prva destinacija u Kerali je bio Koči, grad u kome je trgovina začinima, ali i čajem cvetala vekovima, a koji je danas zahvaljujući svojoj bogatoj istoriji postao prava Meka za turiste. Tu smo obišli nekoliko crkava i muzej, ali i videli predstavu u lokalnom pozorištu, poznati bogato kostimiran Katakali baziran na drevnim indijskim epovima. Naredna etapa je bio odlazak u Munar, u brdima Zapadnih Gata, gde se gaje čaj i začini – pa ne čudi da smo tamo posetili jednu plantažu začina, Muzej i fabriku čaja, ali i interesantan nacionalni park Eravikulam.

Park slonova

U Perijaru smo onda obišli park slonova gde se ove ogromne životinje jašu i hrane, posetili predstavu sa drevnom borilačkom veštinom Kalaripajatu, ali i išli i na čas kuvanja indijske hrane. Naš vozač Šinz odatle nas je opet vratio na more, u Alepej – i tu smo onda proveli dan, uključujući i novogodišnje veče, na brodu koji krstari pomenutim kanalima i jezerima sa bujnom vegetacijom svuda unaokolo. To predstavlja poseban doživljaj jer se spava na brodu, ali i uživa u lokalnoj hrani koja se na brodu sprema.

Posle toga usledio je odmor i kupanje, najpre u predivnoj Varkali, sjajnom mestu sa velikom kilometarski dugom peščanom plažom, a onda u Kovalamu, gde ima nekoliko predivnih zaliva, svaki sa svojom peščanom plažom i palmama.

Između dva kupanja, iskoristili smo da na jedan dan odemo na najjužniju tačku Indije, u grad Kanijakumari, u susednoj državi Tamil Nadu, sa hramom i spomenikom na dva ostrvca, ali i velikim hindu hramom u koji dolazi mnoštvo hodočasnika. Odmor u Varkali pa onda u Kovalamu je izuzetno prijao – more je veoma toplo (29 stepeni Celzijusa), pesak predivan, a uživanje u talasima – ponekad i jako velikim – beskrajno.

Naravno da ovakav jedan put donosi mnoštvo uzbuđenja, ali i svojevrsnih iskušenja. Iz ovdašnje zimske perspektive temperature od preko 30 stepeni deluju privlačno, ali u kombinaciji sa velikom vlagom to zapravo znači neprestano znojenje i brzo zamaranje.

Širok osmeh

Izazov je ponekad bio i smeštaj koji smo uglavnom imali kod indijskih porodica – jer je nekad značio minimum kada je komfor u pitanju. Ipak, sve se to lakše podnosilo – i mirisi, ponekad smrad, gužva, gomile ljudi, razbacano đubre, prašina – zahvaljujući ljubaznosti Indijaca, uvek nasmejanih s onim svojim belim zubima i uvek spremnih da pomognu.

Dvadesetak dana, koliko je put trajao, prošlo je kao u trenu. Let nazad do Abu Dabija, pa onda do Beograda – značio je i povratak u evropsku zimu. Kerala je iz beogradske perspektive izgledala kao neki daleki san. Okean, slonovi, katakali, haotični saobraćaj, mirisi – sve se to mešalo u jednu sliku koja je budila prijatna osećanja i bila odraz doživljaja jedne neponovljive i tako različite zemlje koju treba videti da bi se shvatilo koliko je život na našoj planeti bogat i raznolik. Upravo zato valjda i stoji tvrdnja iz one česte reklame o neverovatnoj i neponovljivoj Indiji.

Saobraćajni haos

Kerala je prenaseljena – i to se jasno vidi tokom putovanja, pogotovo po obali, gde se stalno prolazi kroz mesta sa haotičnim saobraćajem, u gužvi od pešaka preko motociklista, vozača automobila i tuk-tukova (vozi se levom stranom), i sa prašinom i bukom (svi trube!) koju su neprestano podizali. Uz to putevi su dosta uski, prepuni krivina. Naš vodič koliko god je imao lepe manire u razgovoru i ophođenju, toliko je u vožnji bio klasični indijski vozač. A to znači da smo u šest dana putovanja s njim prošli kroz bezbroj situacija koje su nama naviknutim na evropski stil vožnje – makar i njegovu srpsku varijantu – izgledale kompletno pogibeljne. Nikako nismo shvatali preticanje u nepreglednoj krivini ili mimoilaženje u punoj brzini sa automobilima i na levoj i na desnoj strani – ali nas je on umirivao da je u Indiji to nešto najnormalnije.