Junak bez takmaca

Čačak – O ovakvima se nekad pevalo u epu. Mundir je mnoge nosio, on je nosio mundir. Da bi lovac, imao bi sokola na ramenu; da beše knez, vodio bi tigra iza sebe. Kao konjanik jahao je ubojito, a pri hodu koračao kao mladi Apolon. Ni sa kim se nije takmičio. Bio je jedan. Znao je da je ova zemlja svakome dobra.

Pamet mu je nadahnjivala srce. Ko je s njime govorio, osetio je da je poštovan. Sa njegovog kirasirskog lica nikad se ne ote ni osmeh, ni podsmeh. Smatrao je ljude kao gospodu i skromno se postavljao kraj njih. Pouzdan kao gorštak, ćutljiv kao mornar, govorio je da kaže istinu. I drugovi verovahu u njegovu reč i prijateljstvo.

Gornje redove je, pošto minu velika vojna, ispisao Radoje Janković, načelnik intendature u Srpskoj vojsci na početku rata, i Jugoslovenskog dobrovoljačkog korpusa u Odesi 1917. Idu na čast i u slavu konjičkom majoru Mihailu Gavroviću, kao zemljačka tužbalica. Oba su odrasli u rodnom Čačku, bejahu vršnjaci (1879) i drugovi iz gimnazije, tri leta stariji od majora Dragutina Gavrilovića koji s njima iđaše u školu.