Sve je u ru­še­nju pra­vi­la

15. BFI

Aero­drom, ka­ko se zo­ve mo­ja pred­sta­va, sim­bo­li­zu­je svet u  mi­ni­ja­tu­ri. Na ta­kvim me­sti­ma na­la­zi­te raz­li­či­te na­ci­o­nal­no­sti, dru­ga­či­ju hi­je­rar­hi­ju, ne­ki­ma su do­zvo­lje­ne ne­ke stva­ri, dok dru­gi­ma ni­su. Do­pu­šten ti je pro­laz kroz jed­na vra­ta za­to što imaš do­sta nov­ca i mo­žeš da se­diš u le­poj fo­te­lji, a sa dru­ge stra­ne zi­da su lju­di ko­ji ne­ma­ju pa­ra. To za­i­sta li­či na sce­no­gra­fi­ju. Ne­ka­da je aero­drom bio sa­mo me­sto gde je ne­ko ra­dio, ku­po­vao kar­te i ukr­ca­vao se na avi­on, a sa­da se pre­tvo­rio u ne­ku vr­stu mon­stru­ma, s re­do­vi­ma, pra­vi­li­ma, hi­je­rar­hi­ja­ma. Ta­ko ne­što sa­mo lju­di mo­gu da stvo­re, ka­že Kri­sti­jan In­gi­mar­son, igrač, glu­mac, per­for­mer i re­di­telj ko­ma­da „Aero­drom” ko­ji je iz­ve­den si­noć, a gle­da­će­mo ga još jed­nom ve­če­ras u 20 ča­so­va, u Po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma, na 15. Be­o­grad­skom fe­sti­va­lu igre. 

Naš sa­go­vor­nik je ro­dom sa Islan­da, a u Dan­skoj je za­vr­šio po­zo­ri­šnu Aka­de­mi­ju, da bi u Ko­pen­ha­ge­nu, gde ži­vi i ra­di, pre dve de­ce­ni­je osno­vao „Kom­pa­ni­ju Kri­sti­ja­na In­gi­mar­so­na”, če­sto na­gra­đi­va­nu u ran­gu tru­pa fi­zič­kog te­a­tra. Za nje­gov ko­mad „Tras”, tra­ži­la se pre dve  go­di­ne u Be­o­gra­du kar­ta vi­še. I ta­ko je uvek na me­sti­ma gde In­gi­mar­son go­stu­je sa svo­jim pred­sta­va­ma ko­je du­ho­vi­to ko­men­ta­ri­šu i kri­ti­ku­ju mo­der­no dru­štvo i bri­nu o  po­je­din­cu. Plav, sa sve­tlim oči­ma Kri­sti­jan In­gi­mar­son je du­ho­vit i ra­do se osme­hu­je. Ka­že da se u Be­o­gra­du do­bro ose­ća.