Radno mesto u svom selu

O lepotama i teškoćama ženskog preduzetništva Tanja Prohaska, Anica Batinić i Jelena Ristić su nedavno pričale na konferenciji „Žene iz ruralnih krajeva – ravnopravne građanke Srbije”. Žene u našim seoskim područjima žive mnogo teže od onih u gradu, a na tom skupu čulo se da je više od polovine njih nezaposleno, gotovo 60 odsto nema penziju, a mnoge ni zdravstveno osiguranje. Da život pripadnica nežnijeg pola na selu bude bar malo lakši, država se obavezala da daje podsticaje onim ženama koje žele da se bave poljoprivredom i školuju.

Zbogom asfaltu zbog farme krava

Radni dan Tanje Prohaske (37), meštanke sela Orlovat kod Zrenjanina, počinje pre svitanja i kukurikanja prvih petlova. Nakon što spremi doručak za svoju porodicu i probudi sedmogodišnju Lenku i supruga Miroslava, otprati devojčicu u školu i podmiri potrebe sedmomesečne kćerke Ane, Tanja odlazi u štalu, gde pomaže suprugu oko ishrane krava i nošenja mleka do laktofriza. Kada završi „prvu smenu” u štali, Tanja se vraća kući, gde sprema ručak za radnike i porodicu, odlazi po kćerku u školu, a potom se vraća na „posao”, jer farma od 35 muznih krava zahteva stalni nadzor i brigu. Porodica je ponovo na okupu tek u kasnim večernjim časovima.

Sve to možda ne bi bilo neobično da Tanja nije magistar tehničkih nauka, koja je nakon osnovnih studija kao stipendista Evropske unije i Ministarstva spoljnih poslova Italije završila i master studije na Poljoprivrednom fakultetu u Bolonji. Iako je po povratku iz Italije dobila i stipendiju za talentovane i darovite od Ministarstva nauke Srbije, „višak” diploma bio je smetnja u traženju posla ovoj mladoj i darovitoj ženi.

– Bez obzira na to što je moja diploma veoma tražena na tržištu rada, bez uspeha sam konkurisala na desetine konkursa. Jedan nesuđeni poslodavac mi je čak otvoreno rekao da ne može da se pomiri sa činjenicom da je žena koju zapošljava obrazovanija od njega. Veoma mi je žao zbog toga, jer je država uložila mnogo u moje obrazovanje i usavršavanje. Kada sam shvatila da, uprkos visokom obrazovanju, ne mogu da pronađem posao u struci, donela sam sudbinsku odluku da se sa suprugom iz rodnog Zrenjanina preselim u selo Orlovat i vodim farmu krava – priča Tanja Prohaska.

S obzirom na to da je ceo život provela na „asfaltu”, Tanja je mislila da će se teško privići na seoski život, ali kada su deca došla na svet shvatila je sve prednosti odrastanja u prirodi i razumela koliko joj olakšanje donosi činjenica da decu može da pusti u dvorište bez straha za njihovu sigurnost.

– Život na selu se u mnogim segmentima razlikuje od gradske svakodnevice, počev od toga da ceo komšiluk zna šta sam tog dana kuvala, pa do običaja da ti svi meštani „besplatno” dele savete o vaspitanju i odgajanju deteta. U seoskoj sredini od žene se očekuje da potrebe svoje porodice uvek stavlja ispred sopstvenih želja i ona treba da se izbori za „pravo” da ide kod frizera i bude doterana, jer se to smatra luksuzom. Ja sam imala tu sreću da su u porodici mog muža žene kroz generacije bile poštovane – baš kao što se od moje svekrve nije očekivalo da muze krave i obavlja teške poslove u štali, to nije ni moja obaveza. Ja sam nosilac poljoprivrednog gazdinstva i istovremeno se bavim vođenjem dokumentacije firme. I izborila sam se za pravo da imam mašinu za pranje sudova – u šali kaže Tanja.

Pčele obezbedile egzistenciju

Mladalački snovi Anice Batinić (47) iz Lazareva bili su vezani za putovanja i upoznavanje dalekih kultura i civilizacija. Kada je stekla diplomu turističkog tehničara, nije ni slutila da će pčele i med obeležiti njen život. Ona je već nekoliko godina predsednica Udruženja pčelara Srbije, a u posao sa proizvodnjom meda ušla je sasvim slučajno – ona i njen suprug su od svekrve na poklon dobili košnice.

– Rođena sam u okolini Bijeljine i moj deda se bavio pčelarstvom, a ja sam kao mala učestvovala samo u vrcanju meda. O pčelarstvu nisam znala gotovo ništa – počela sam da učim iz knjiga i od iskusnih pčelara, a kada sam se 2010. godine učlanila u Udruženje pčelara, bila sam jedina žena. Danas sam na čelu ovog udruženja, a na našoj porodičnoj farmi imamo preko 300 košnica – sa ponosom priča Anica.

Ova preduzetnica priznaje da je pčelarstvo veoma težak i zahtevan posao, ali da je zadovoljstvo nemerljivo.

– Med je najslađi proizvod našeg rada, ali da bi se do njega došlo potrebno je mnogo truda i rada. Moji sinovi su studenti i oni mi pomažu kada je u pitanju vrcanje meda i seljenje košnica, jer ne želim da ih opteretim poslom i odvojim od knjige i akademskog života. Posle toliko godina rada, mene i dalje fascinira činjenica da med ima tolika lekovita svojstva i da su svi pčelinji proizvodi dar prirode – počev od propolisa, preko polena, pa sve do matičnog mleča. Med reguliše metabolizam, čuva vid, poboljšava cirkulaciju, povećava hemoglobin u krvi, jača apetit, smiruje zapaljenske procese, a redovnim uzimanjem meda mi jačamo odbrambene snage organizma – ponosno priča Anica.

Da u Bogatiću žene budu poznate

Svesna da od jednog posla ne može da odgaja troje dece i da im obezbedi sve što čini sastavni deo detinjstva i mladosti, Jelena Ristić (37) iz Bogatića istovremeno vodi pekaru, kozmetički salon i prodavnicu boje i lakova.

– Kada me pitaju za neku poznatu ženu iz Bogatića, ja ne mogu da se setim nijednog imena. U našem kraju žene su uvek stajale iza svojih muževa, braće ili očeva – skromno kaže Jelena, koja se nalazi u Udruženju žena zapadne Srbije.

Nakon udaje Jelena je počela da radi u porodičnoj pekari – u želji da izuči sve tajne pekarskog posla, ona je zasukala rukave i godinama ustajala u četiri ujutru kako bi svojim sugrađanima mogla prva da ponudi svež hleb i mirišljave kifle, pogačice, kroasane, paštete… Radila je sve poslove – od prodavačice do direktorke, a onda je poželela da otvori kozmetički salon za svoju dušu. Kako su deca rasla, postajala je svesna da ni dva posla nisu dovoljna za kvalitetan život petočlane porodice, pa je otvorila prodavnicu boje i lakova. Svesna je da je uzor šesnaestogodišnjoj Milici, devetogodišnjem Dušanu i osmogodišnjem Vuku i zato se trudi da uvek bude i vredna i doterana. Uz sve to, na sto im iznosi onu hranu koju gaji u svom plasteniku.

O svim lepotama i teškoćama ženskog preduzetništva ona je sa Tanjom i Anicom pričala na nedavno održanoj konferenciji „Žene iz ruralnih krajeva – ravnopravne građanke Srbije”, koju je povodom 8. marta organizovalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

– U manjim sredinama ima manje razumevanja zašto se žene bave preduzetništvom. Žene u ruralnim sredinama najčešće ne raspolažu svojim novcem. Moja komšinica Mira po ceo dan radi na imanju sa svojim mužem i zajedno sa njim na pijaci prodaje svoje proizvode. Ona mušterijama meri robu, ali on naplaćuje i odlučuje za šta će se novac u porodici trošiti – zaključila je Jelena Ristić.