Život sa Ajnštajnom – teorija tuge

Već i sam naslov knjige Slavenke Drakulić „Mileva Ajnštajn, teorija tuge” (Fraktura) upućuje na to kakav je bio život supruge Alberta Ajnštajna, ali ne samo njen već i uopšte položaj žena na početku 20. veka kada nisu mogle da se školuju. Autorka romana kaže da ovo drugo nije razlog zbog kojeg ga je pisala, ali da je dobro ukoliko čitaoce podseti na to koliko je položaj žena bio različit pre samo sto godina.

– Ostavimo sad po strani to da nisu imale pravo glasa, pravo na razvod, nasleđivanje i slično, ali, na primer, u ženskoj gimnaziji u Zagrebu, gde je Mileva neko vreme išla u školu, nije bilo kabineta za fiziku. Šta će ženama fizika? Njen otac je morao da dobije specijalnu dozvolu ministarstva kako bi mogla da pohađa nastavu u muškoj gimnaziji. Uz to je Mileva, zapravo, imala sreće. Njen otac je podržavao školovanje svojih dveju kćeri, pogotovo Mileve, uvek odlične učenice i posebno nadarene za matematiku. U vreme kad je bio običaj da se ženska deca ne školuju dalje od ondašnje osnovne škole, on je bio spreman da finansira njene studije u Cirihu gde je bila jedina ženska studentkinja. Politehnika u Cirihu zaposlila je žensku profesorku, mislim, tek 1986, toliko je konzervativna bila ta institucija – kaže Slavenka Drakulić, čija će knjiga večeras biti predstavljena u Beogradu, u Centru za kulturnu dekontaminaciju u 19 sati, gde će uz autorku još govoriti Biljana Dojčinović, Tamara Krstić i Seid Serdarević.

Jeste li osećali bunt dok ste pisali o ženi koja pristaje na muževljeve uslove tipa „prestaćeš da mi se obraćaš ukoliko ja to zatražim”?

Moram reći da ovo Albertovo pismo napisano 1914. godine, ali otkriveno tek tridesetak godina posle njegove smrti, objašnjava prilično toga o njihovom odnosu i rastanku. Pismo je neverovatno, obraća joj se kao sluškinji i iz njega je vidljivo da među njima nema više ničega i da on samo gleda kako bi je se rešio. Tada je već bio zaljubljen u svoju sestričnu Elzu i želeo je da bude s njom, a Mileva i deca bili su mu teret. No, treba imati na umu i vreme u kojem su živeli i položaj muškarca. Albertu je konačno krenulo, dobio je profesuru u Berlinu koju je želeo, objavio je teoriju relativiteta, postajao je sve poznatiji i sve to ga je promenilo. U tom smislu, njegovo pismo Milevi koliko god bilo okrutno – nije bilo izuzetno za muškarca toga vremena.