Majka sa Petrovačke ceste

U istoriji našeg naroda žene su imale posebno mesto. Nezapažene i u senci, vodile su svoje bitke za opstanak porodice. Za većinu toga šta su preživljavale u svojim časnim namerama i za njihove pojedinačne sudbine u javnosti se nikada nije saznalo i njihova velika dela uglavnom su ostajala bez ikakvog priznanja.

Sava je nosila domaćinstvo u selu Krnja Jela dok su njen suprug i njegova dva brata sekli i konjima svlačili drva s Grmeča. Kuća, stoka i deca pali su na njena pleća. Odrasli muškarci spuštali su se iz šume jednom nedeljno.

– Ustanem u svanuće, dok još mali spavaju, pomuzem blago, naložim vatru, uzvarim vareniku. Onda budim decu, obučem ih, umijem i nahranim. Najmlađeg i nejakog postavim u stalak, a sa starijima, dečakom i devojčicom, ispuštam stoku i gonim na pašu. Kad se vratimo zatvorim stoku, a u kući obično onog najmlađeg zateknemo kako spava u stalku. Probudim ga, okupam i nahranim. Potom osamarim kobilu, stavim na nju breme za vodu, škaf s rubinama i dečaka. Da ne dangubim, uz put, koji je dugačak skoro tri kilometra, u ruke uzmem pletivo i poteram blago na vrelo. Kad se vratim kući, čeka me sto poslova. Dok tokom godine traje ispaša, stoka se isteruje i posle podne, a po povratku kući sledi muža, večera za decu i tako svaki dan Jovo nanovo – znala je Sava da priča deci kad su odrasla.

Dok su bila mala, pre spavanja im je majka pričala i pevala dok ih ne obuzme san. To je radila sve dok joj nije iznenada umrla ćerkica Kova. Od tada više nije zapevala.

Jedan drum ugradio se u svest srpskog naroda s one strane Drine. Dva puta je ovaj magistralni put u prošlom veku bio zakrčen tugom, nesrećom, jadom, bedom i onim nad čim bi ljudska vrsta morala da se zamisli ako joj je do opstanka. Reč je o takozvanoj Petrovačkoj cesti, koja vodi od Ključa do Bihaća, koju su poplavila dva velika zbega srpskog naroda – 1943, u Četvrtoj nemačkoj ofanzivi, i 1995, nakon „Oluje” u Hrvatskoj. Ima zlosrećnika koji su bili učesnici oba ova događanja. Među njima je bila i Sava Kovačević, na čiji se život osvrće njen sin Drago u knjizi sećanja na rodni kraj „Jutra na Javornjači”.

Seća se on kako se s majkom u rečenoj Četvrtoj ofanzivi našao u zbegu duž Petrovačke ceste. Majka je na leđima nosila četvorogodišnju Milevu, a za ozeblu ručicu vodila sedmogodišnju Milku. Padali su veliki snegovi. Svraćali su u čobanske kolibe gde su gorele vatre u kojima su majke pekle krompir za decu. Partizanski komesari nagovarali su narod u zbegu da starci i deca ostanu u kolibama, a da sposobniji krenu dalje, u planinu Klekovaču. Računali su da će neprijatelj, ako naiđe, poštedeti nemoćne. Nije bilo tako. Sava i sin Drago pošli su u planinu, ali su ubrzo saznali da su devojčice pobijene. A oni su ih ostavili pored vatre, plašeći se da se napolju ne smrznu...

Bilo je još ofanziva, ali je ipak došla sloboda. Međutim, nešto više od pola veka kasnije, poznati drum ponovo je zakrčen. Ovog puta došlo je do najezde hrvatske vojske potpomognute muslimanskim snagama. Kolone izbeglica zakrčile su puteve od Knina i Bihaća i celu Petrovačku cestu, sve do Banjaluke. Niko od srpskog naroda nije se usudio da se prikrije u kući, kolibi ili šumi.

– A ko je ostao, ostao je i bez glave – konstatuje se u pomenutoj knjizi. I u ovom zbegu, bez igde ikog svog, već starica, našla se Sava. Skončaće u izbeglištvu, u krilu svoje kćerke u Banjaluci, u 85. godini života. Kad se stanje smirilo, njene posmrtne ostatke preneli su u Krnju Jelu. Kažu da je umrla mirno i sa željom da što pre stigne do svoje dece. Od njih desetoro, koliko je rodila, sahranila je petoro.

Joka i njena ograda

Joka Marjanović živela je u seocetu Pitomci, dok je njen muž Lazo bio mobilisan u austrougarsku vojsku i nalazio se na frontu. Ogradila je komad zemlje ne bi li tu zasejala neku žitaricu kako bi prehranila decu. Kažu da ih je imala desetoro. Ali, naišli su žandarmi, seoski knez i lugar i porušili ogradu, jer nije bila po zakonu.

– Kakav zakon moram ja da dam djeci da nešto jedu? – zavapila je, poput Davida Štrpca u Kočićevom „Jazavcu pred sudom”, Joka dok su je okrvavljenog lica gurali žandarmi. Ogradu su srušili, ali je uporna žena podigla novu. Kad su narogušeni predstavnici države ponovo došli da je ruše, Joka je u ruke uzela sekiru, okupila oko sebe decu i stala ispred ograde. Žandarmi su popustili i otišli, a hrabra majka zavetovala je decu da je sahrane baš tu, na mestu njene pobede. Za vreme neprijateljske ofanzive 1943. u petrovačkom kraju, kada je sneg napadao više od dva metra, Joka se smrzla u blizini svoje kuće. Tu su je, u snegu, privremeno sahranili, a onda, kada se otopio – telo su sahranili u grobnicu upravo pored one njive i ograde, gde je ona želela. Time je osnovano novo groblje u seocetu Pitomci, koje i danas postoji.