Brazil napušta savez BRIKS

NATO agresija na SR Jugoslaviju bez odobrenja Saveta bezbednosti UN samo je utabala put za sve „humanitarne akcije” koje su velike sile preduzele početkom 21. veka na Srednjem istoku i u Africi, kaže u razgovoru za „Politiku” dr Beatris Bisio, šef Odeljenja za političke nauke i međunarodne odnose Federalnog univerziteta u Rio de Žaneiru.

Profesorka Bisio, rođena Urugvajka, koja već tri decenije živi u Brazilu, prvi put je u Beogradu, gde je učestvovala na međunarodnoj konferenciji „Kosovo: jedinstven slučaj ili presedan u međunarodnim odnosima” i održala zapaženo predavanje „BRIKS savez i Latinska Amerika” na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost.

„Jasno je da su napad NATO-a na SRJ 1999. godine i napori da se Kosovo odvoji od Srbije pilot-eksperiment u međunarodnim odnosima. Na Zapadu je bilo aplauza i to je bio znak da moćne sile mogu da sprovode takozvane humanitarne intervencije i u drugim zemljama. Da nije bilo bombardovanja zbog Kosova, ne bismo imali ono što se dešavalo posle u Avganistanu, Iraku i Libiji”, smatra Bisio, koja je karijeru počela kao novinar prateći, između ostalog, i samite Pokreta nesvrstanih.

Velike sile uvek lako nalaze opravdanje da se umešaju u unutrašnje stvari drugih država. Da li su takozvane humanitarne intervencije u međuvremenu stekle međunarodni legitimitet?

Mislim da su, nažalost, uspele da legitimizuju takve akcije, takozvanim konceptom da se može intervenisati bez saglasnosti UN. Ali problem je ko onda uzima pravo da odlučuje kada će i gde da interveniše. To je postalo kao veoma opasno oružje u rukama moćnih. Iza takvih agresija na suverene zemlje uvek stoje isti „igrači”, bivše kolonijalne imperijalističke sile. Međunarodno pravo je praktično ažurirano s tim novim konceptom humanitarnih intervencija bez saglasnosti UN. Što praktično znači da velike sile mogu same po svom nahođenju da intervenišu gde god oni procene da neki narod ili etnička grupa živi pod pritiskom vlasti ili navodnom pretnjom genocida.