Večno u privremenom smeštaju

U Sr­bi­ju su sti­gli pre oko tri de­ce­ni­je iz Slo­ve­ni­je, Hr­vat­ske, Ma­ke­do­ni­je i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ubr­zo po­sle iz­bi­ja­nja ra­ta, i to po na­re­đe­nju naj­vi­ših dr­žav­nih i voj­nih vla­sti. Ve­ći­na njih je, ka­ko to obič­no ra­de voj­ni­ci, za so­bom osta­vi­la sta­no­ve u me­sti­ma gde su ne­ka­da ži­ve­li. Od­re­kli su se svo­jih sta­nar­skih pra­va, ta­mo­šnju imo­vi­nu pre­da­li su po na­red­bi iz 1991. go­di­ne, po­sle če­ga su ras­po­re­đe­ni ši­rom Sr­bi­je. Dr­ža­va im je jem­či­la da će za­uz­vrat do­bi­ti dru­ge sta­no­ve. To se ipak ni­je do­go­di­lo. Od 13.000 voj­nih pen­zi­o­ne­ra, njih 2.648 još ni­je stam­be­no zbri­nu­to. Ži­ve po ko­lek­tiv­nim cen­tri­ma či­ja in­fra­struk­tu­ra ni­je na­me­nje­na sta­no­va­nju – to su ka­sar­ne, voj­ne ško­le, ho­te­li, kamp-ku­ći­ce, re­kre­a­tiv­ni cen­tri...

– Još ka­da smo na­pu­šta­li og­nji­šta re­če­no nam je da smo zbog pre­ko­man­de u pri­o­ri­te­tu za stam­be­no zbri­nja­va­nje. Otad se ni­šta ni­je pro­me­ni­lo. I da­lje ži­vi­mo u raz­li­či­tim voj­nim ko­lek­tiv­nim cen­tri­ma za­tvo­re­nog ti­pa, gde su nam ljud­ska pra­va mak­si­mal­no ogra­ni­če­na. Sta­nu­je­mo u uslo­vi­ma ne­do­stoj­nim čo­ve­ka, a što je naj­stra­šni­je u ku­ća­ma od azbe­sta ko­ji je za­bra­njen u iz­grad­nji zbog kan­ce­ro­ge­nog dej­stva – pod­se­ća Vla­do Đu­kić, pred­sed­nik Udru­že­nja voj­nih bes­kuć­ni­ka Sr­bi­je, ujed­no i pi­lot pot­pu­kov­nik u pen­zi­ji.