Živimo li Trumanov šou

Nedavno je javnost Srbije uznemirila priča studenta medicine Miloša Jevđevića o teškim uslovima života što ga, ipak, ne sprečava da uspešno završava studije. Danima su se u medijima pojavljivali novi detalji po kojima mladić ne živi toliko teško, javili su se dobrotvori koji su ga godinama izdržavali, autor emisije je izdao saopštenje, ponovo se oglasio Jevđevića ... I dok su jedni, istina,malobrojni, podržavali ovog momka, drugi su ga oštro napadali... Šta god da je iza ovih priča, istina je – život je sve više počeo da liči na film Pitera Vira „Trumanov šou”.

Sećate li se briljantnog ostvarenja iz 1998. u kojem Džim Keri glumi čoveka nesvesnog da živi u rijaliti emisiji koju širom sveta gleda oko milijardu ljudi. Na sreću, Truman postaje sumnjičav i kreće u otkrivanje istine o sopstvenom životu. Kraj filma daje nadu da čovečanstvo neće početi kolektivni život u rijaliti programima. Kakva nam je stvarnost, da li počinjemo da živimo „Trumanov šou” pitali smo kulturologa Maju Vukadinović i Vlatka Ilića, teoretičara medija i umetnosti.

– U odnosu na ono što se desilo u 20. veku kada je ovaj film sniman, otišli smo još dalje. Počeo je da se gubi svaki odnos prema stvarnosti. U vreme kada su nastajali ti rijaliti formati o kojima govori Virov film, ideja je bila da stvarnost postane nešto što dobija nove vrednosti zahvaljujući medijima. Reč je o tržišnim vrednostima. To je manipulativan način menjanja stvarnosti pri čemu, treba naglasiti, manipulacija leži u prividu da – nema manipulacije. I na tome se zasnivaju svi ti rijaliti formati. Sada imamo ogromnu industriju, i montažere i kamermane, scenariste, režisere... to sve menja – kategoričan je Vlatko Ilić docent na Fakultetu dramskih umetnosti.

Podsećajući kako je nekada tradicionalna uloga medija, i onih za masovnu komunikaciju i novih, pod koje spada internet, bila pre svega da informišu, on objašnjava da su oni na taj način kreirali javno mnjenje.

– Sada ti medijski sadržaji u sve većoj meri izazivaju različite senzacije. Zato možemo da govorimo o tako velikoj gledanosti rijaliti formata. Mi iracionalno reagujemo na te sadržaje koji su intenzivniji od života. Oni su kao nadražaji i zbog toga i govorimo o senzacionalizmu. Ali kratko nam drže pažnju, par sekundi, i zato tražimo novi nadražaj. To je danas kao neka nova vrsta opijuma –smatra Ilić napominjući da je još opasnija od manipulacije činjenica da i mi sami putem interneta i društvenih mreža proizvodimo takav sadržaj.

– Prestajemo da budemo samo puki potrošači već postajemo i proizvođači – kaže Vlatko Ilić.

Na pitanje kako on vidi medijsku priču u kojoj je  student medicine prilično loše prošao, i da li je problem u njemu ili u TV urednicima, naš sagovornik smatra da je ova priča, pre svega, proizvod televizije.

– Mediji su iskoristili jednu životnu priču da od toga naprave vest i sada već prestaje da bude bitno da li je ona istinita ili ne. A ona primarna ideja, u ovom slučaju pomoći, prekinuta je i ostala je sablast koja ima sopstveni život. Ovaj dečko, ili neko drugi ko je u u sličnoj situaciji došao pod pasku medija, zapravo je žrtva. I postaje potrošna roba. A oni koji imaju daleko tragičniju sudbinu budu zaboravljeni – ocenjuje Vlatko Ilić.

Na pitanje šta raditi, kategorično smatra da je neophodno negovati kritički odnos.

– Neki to pokušavaju da sprovedu pod formom medijskog opismenjavanja koje nije samo tehnološko već podrazumeva negovanje kritičkog odnosa prema stvarnosti. I to je  jedino što možemo da uradimo. Stvarnost je, što se medija tiče, takva kakva je, ali to ne znači da je a priori treba i prihvatiti – zaključuje Vlatko Ilić.

Maja Vukadinović, docent na Fakultetu savremenih umetnosti, podseća da televizija kao i drugi mediji na gledaoce i čitaoce mogu da utiču i u pozitivnom i u negativnom smeru.

– Sa aspekta pojedinca pozitivno je kada vam TV pomaže da ostvarite neke ciljeve – da dobijete određene informacije, da steknete znanje koje vam je bitno. Negativan je kada koristi gledaoca za ostvarivanje svojih ciljeva koji nisu u skladu sa gledaočevim što se najdirektnije primećuje u oglašavanju. Oglašivači vas navode na dodatni trošak koji može da ima negativne posledice po vas. Televizija utiče na stvaranje i uobličavanje naših mišljenja, uverenja i vrednosti. Dugoročno utiče i na formiranje stavova – objašnjava Maja Vukadinović uz napomenu da uticaj televizije kao i drugih medija može biti očigledan i postepen. To je složen proces jer smo – neposredno i posredno – izloženi uticaju medijskih poruka – na svesnom i nesvesnom nivou.

– Televizija ima uticaj sa drugim činiocima. Neće čovek samo gledajući TV serije u kojima ima puno nasilja učiniti loše delo. Moraju i drugi faktori da tome doprinesu. I vrlo je bitno da mi taj uticaj medija možemo da kontrolišemo. TV utiče na naše viđenje društvene stvarnosti selektivnim prikazom konkretne realnosti kao i drugi mediji – napominje naša sagovornica.

Osvrćući se na priču studenta medicine i njegovih nedaća, stvarnih ili izmišljenih, Vukadinović konstatuje kako su tokom proteklih decenija „nikli” brojni TV programi u kojima poznate ličnosti ali i „obični ljudi” iznose svoje životne priče i upoznaju javnost sa svojim sudbinama.

– Opra Vinfri je  na tome izgradila više nego uspešnu karijeru. Takvi sadržaji su uvek dvosekli mač. Mogu da izazovu saosećanje kod publike, da konkretnu osobu predstave kao žrtvu ali i kao heroja koji je svoju tešku sudbinu pretvorio u uspeh. Sindrom Pepeljuge. Takvi narativi su vrlo česti i u popularnoj kulturi. Tu je vrlo važan način na koji će TV autor takvim temama pristupiti jer su jako osetljivi. Ali treba biti vešt da, s jedne strane, autor ne sklizne u patetiku, a sa druge da publici što objektivnije ispriča priču. Iz ugla onoga ko priča tu svoju tužnu priču, taj neko može i da iskoristi TV za svoje neke ciljeve, kakvi god bili. Pozitivni ili negativni. Može sebe da promoviše da ostvari karijeru koja mu nije ni bila u izgledu. A može da dođe do ovakvih situacija gde javnost preispituje iskrenost nečijih motiva – objašnjava Maja Vukadinović i kaže kako je u ovakvim slučajevima neophodno da mediji imaju osobu koja će temeljno i detaljno proveriti sagovornika pre nego što mu ustupe medijski prostor.

– Danas se on dobija relativno lako. Neko ko ume da manipuliše medijima ume taj prostor da iskoristi u svoju korist. Naravno, ukoliko mu to mediji dozvole. Zato je provera tih informacija ključna. Pogotovo kada je reč o osetljivim temama – kaže naša sagovornica napominjući da mediji danas zbog potrebe za većim tiražom i većom gledanošću namerno temama pristupaju senzacionalistički. Ili od takozvanih toplih ljudski priča prave medijske senzacije.

– Nije ovde reč samo o televiziji. Danas živimo u umreženom dobu. Oni koji su gledali tu emisiju sa studentom medicine istovremeno su je preko društvenih mreža komentarisali i tako se stvara javno mnjenje. I to je dobro jer upravo brojnim komentarima građana može da se stvori novi pogled na celu priču i pokrenu pitanja koja nisu postavljena u emisiji. To ranije nismo imali – kaže Vukadinović.

Na pitanje s početka teksta živimo li Trumanov šou kategorično odgovara:

– Da. Već uveliko. Nije to od juče. Svi smo mi u nekoj vrsti Trumanovog šoua. Da li posredstvom televizije ili sve češće interneta. Nema više privatnosti. Ukinuli su je svi mediji, ne samo televizija.