Vojvoda Putnik na vrhu kanadske planine

Imam retko zadovoljstvo i privilegiju da sa svoje terase posmatram jedan veličanstveni planinski vrh – Putnik. Kanađani, srpski saveznici čekali su samo godinu dana od smrti velikog vojvode u Nici, tamo u Francuskoj, i odmah po Versajskom miru, odali počast srpskom junaku iz pet ratova, prvom vojvodi imenovanom posle slavne Kumanovske bitke 1912. godine.

Rastužuju me srpski nemar i zaborav. Ko još haje ili se priseća prekaljenog ratnika pa da nekom planinskom gorostasu u okolini njegovog rodnog Kragujevca, ili malo podalje, daruje vojvodino ime? A moglo je to da se dogodi prošle godine, na stogodišnjicu njegove smrti ili 1992. kada je protekao vek i po od njegovog rođenja.

Sa ovim planinskim vrhom i plemenitim vojvodinim imenom mene kao da je povezala neka čudna sudbina. Kada je devedesetih godina prošlog veka Osnovna škola „22. decembar” u Beogradu menjala ime u „Vojvoda Radomir Putnik” podigao sam ruku i podržao predlog u školskom odboru da se znamenito ime dâ mojoj nekadašnjoj, a tada, obrazovnoj ustanovi mojih kćerki.

I sam sâm bio putnik, prvobitno po nekadašnjim jugoslovenskim republika, onda evropskim državama i terenima da bi svoj radni vek nastavio po severoameričkim prerijama. Gradove nisam brojao, planine manje pamtio, pređene kilometre nezabeleženo savladavao, ali zato nisam zaboravio plemenitog vojvodu, a ni njegov ponos što se gorostasno uzdigao u visinu čak do 2.940 metara nad morem, pa sam ga opravdano na korice jedne svoje putopisne knjige iz 2012. godine istakao da mi sjaji kao svetionik.

Vrh Putnik slavi svoju stogodišnjicu a ja punoletstvo mog boravka u Kanadi. Koliko god da je vojvoda po prezimenu nemiran duh, toliko sam i ja po profesionalnom zanimanju – samo su njegove staze bile ratničke, moje istraživačke. Pregrme vojvoda pet velikih bitaka, ne stiže da vidi poslednju, onu najslavniju, kajmakčalansku, a ja savladah pet kontinenata, sve „odgurajući” jedan od drugog kroz milione godina, ne stigavši na najstariji, australijski.

Koliko god da mi je Srbija danas tamo daleko, vrh Putnik mi je toliko blizu, skoro na dohvat ruke. Ne treba mi ni nostalgija, ni jednostavna srpska reč, ni psovka, ni rakija, još manje gibanica ili mladi sremski sir, orah ili suva šljiva – sve je to zamenilo ovo planinsko uzvišenje i kad god poželim deo srpskog, izađem na terasu i pogledam kako vrh Putnik dere oblake i goropadno se uzdiže u nezamislive visine.

Nisu mi potrebni ni šaka ni grumen srpske zemlje da mi tugaljivo sećanje na rodnu grudu potiskuju, dovoljno mi je da vidim taj udaljeni stenoviti monolit i da samome sebi kažem kako je neko nekada davno vizionarski, pre jednog veka, osmislio ime kao da je znao da će u ove krajeve doći neki Putnikov potomak.

Svake godine sagledavam taj lagani sezonski klimatski hod kao dodatak mome srpskom poreklu. Eh, da se tu negde sjatila bratija od Tesle, Pupina, Mike Alasa, Pančića i Cvijića, pa da i sâm krenem na taj planinarski podvig – najveći srpski planinski lanac.  

Vrh Putnik je zbrisao temeljno sve moje tragove nostalgije i umesto nje mi podario ponos i osećaj uzvišenosti. Nisam, naravno, na krovu sveta, ali jesam na svojoj zemlji, na krilima junaka i ratnika. Nemam razloga da žalim za Srbijom kad mi pred očima svakodnevno poigrava planinski vrh Putnik u venačnim kanadskim Stenovitim planinama.

Biće da svako u životu pronađe svoj čarobni deo zemlje i da se svima čini da je njegov kao suvo zlato vredan ili safir redak.

Vlado Milićević, Kanada