Junaci bez empatije su boljka i današnjeg društva

Reditelj Milan Nešković u potrazi za novim scenskim prostorima ovoga puta zaustavio se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gde je postavio predstavu „Kralj Betajnove” Ivana Cankara. Premijera je bila u utorak, na dan kada je pre sedam decenija upravo sa ovom dramom i otvorena ova teatarska kuća. Cankareve junake ovoga puta tumačili su: Nenad Jezdić, Vojin Ćetković, Miša Janketić, Nikola Rakočević, Jasmina Avramović, Milena Živanović, Nebojša Milovanović, Anđelika Simić…

Režija je, zapravo, dijalog sa piscem i publikom. Dramu „Kralj Betajnove” Ivan Cankar napisao je 1901. godine. Da li je putovanje jedan vek unazad izgubljeno vreme?

Uvek mi je zanimljiva činjenica kada vidim da nešto što je napisano pre vek ili više danas deluje jednako istinito. Naravno u tome jeste veličina klasika: što otvaraju pitanja koja su i danas važna, ali sa „Kraljem Betajnove” ne mislim samo na to. Mislim na konkretne replike koje zvuče kao da su „ispale” iz naše današnjice. Cankar je pisao dramu o Kantoru, moćniku i industrijalcu koji se penje ka vlasti i moći, dok je sa druge strane Maks, mladi revolucionar i začetnik ideja jednakosti i pobune „radnika i seljaka”. I da smo čitali dramu na tom nivou, to bi verovatno i delovalo zastarelo, kao nešto što smo već mnogo puta videli i proživeli. Ali kompleksnost se dobija tako što se stvari malo „pomere”. Šta ako je Kantor zaista najbolja stvar koja može da se desi Betajnovi? Šta ako on nije jedini „loš”, šta ako tu niko nije sasvim „dobar”, a imamo i onog koji je „zao”. Namerno pravim referencu na film Serđa Leonea, jer je troboj ono što često upotrebljavam u režiji i mislim da je sukob uvek zanimljiviji ako nije samo između dva lika, već postoji i treći koji dodatno komplikuje stvari. U „Kralju Betajnove” gotovo konstantno imamo troboj, kako u političko-socijalnim, tako i u ljubavnim i intimnim porodičnim odnosima.