Veliko okupljanje

Svako ima svoju sveću, pa kad mu dogori. Njegova se ugasila 31. marta, na Lazarevu subotu. Poživeo je 68 godina, gotovo dva prosečna novinarska veka. Otišao je, a prisutniji je nego ikad pre, u uspomenama i srcima dece, prijatelja i kolega. Odlazio je i ranije, ali uvek se vraćao. Ovog puta je to učinio neopozivo, ostavljajući za sobom saznanje da smrt i te kako može da boli. Naročito preživele.

U Novine je zvanično stupio 1978, iako je kroz vrata staklene palate u Makedonskoj 29 prvi put kročio četiri godine ranije, da se teše i uči kao honorarni saradnik: to čistilište morali su svi da prođu bez roptanja ili zanovetanja, i pre, i posle njega!

Skrasio se u „Beogradskoj hronici”, u kojoj je bio novinar, urednik i Učitelj (s velikim U), i tu ostao do kraja. Obično je sva tri posla obavljao istovremeno, a izdvajao se po tome što je kao urednik najstroži bio prema sebi. I dok su neki sumnjičavo vrteli glavom, on je to jednostavno nazivao „stara škola”. Odatle potiče i njegova ukoričena zbirka reportaža „Usred grada”, koju neki drže u kućnoj biblioteci, a mnogi u škrinji s najdražim, neprocenjivim dragocenostima.

Nagrade i priznanja, kojih se nadobijao, nije kačio na rever. Najveće je to što se nekolicina danas uglednih novinara s ponosom hvali da su bili njegovi učenici.

U Tamnavi, u selu Novaci, počivaju mu preci, u senkama bezimenog kvarta kraj beogradske Dunav-stanice žive uspomene na dečaštvo, Mostar čuva sećanje na gimnazijske dane, Čubura mu krije ludorije momaštva, a na Dorćolu je pronašao spokoj i dočekao kraj.

Novinarska stecišta oko „Politike” ovih dana su praznija i tiša.

Sigurno je otišao na neko bolje mesto? Za utehu je i što nas je tamo više nego ovde. Valjda će nas, kada dođe vreme, dočekati kako dolikuje...

Zbogom, stari druže.