Poslednji Vaskrs Glavne železničke stanice

Oni za koje je vaskršnje praznovanje završeno, sinoć su doputovali s prazničnog mini-odmora. Glavna železnička stanica bila je jedno od mesta na kome su se u nedelju uveče susretali Beograđani koji se vraćaju svojim redovnim obavezama i gosti koji su rešili da praznične dane provedu u prestonici.

Svako u svom filmu i u svojoj žurbi. Tek retki su primećivali da je ove godine atmosfera na stanici, koja skoro 135 godina opslužuje putnike, nešto drugačija nego ranije. Vozova na njoj daleko je manje u odnosu na broj koji se svakog proleća mogao videti na njenim peronima, a ovaj Vaskrs za Glavnu železničku je poslednji, jer na njoj od leta vozova viša uopšte neće biti.

Od jula, stanica na koju puca pogled s vrha Nemanjine, više neće biti glavna železnička, već će to biti Prokop.

– Došla sam da sačekam ćerku koja se s drugarima vraća barskim vozom. Čim sam ušla na stanicu videla sam da mi je nešto čudno, da nema toliko ljudi kao prethodnih godina i da su peroni poluprazni. U redu da hoće da redukuju saobraćaj, ali mislim da ne treba da je ukidaju jer je na odličnom mestu – ocenila je pedesetšestogodišnja Beograđanka Milica Pavlović.

Uskršnja slika sa stanice, nije se svidela ni dvadesetogodišnjoj studentkinji ekonomije Nataši Mirković.

– Otkad sam upisala fakultet redovno koristim voz jer sam iz Subotice, a vozom između ova dva grada imam odličnu vezu za relativno male pare. Nešto sam načula da se priča da će stanica biti ukinuta, ali sam mislila da od tog nema ništa. Ali, kada sam sad videla da je stanica za Vaskrs prazna, a samo pre godinu dana u isto vreme je ovde vrvelo, jasno mi je da će je definitivno zatvoriti. Mislim da je to greška i da će većini odlazak na onu drugu biti baš komplikovan – istakla je Nataša.

Dok je u stanici, sinoć oko pola osam, još bio novosadski voz, delovalo je da na njoj ipak i ima ljudi. Čim je on otišao i čim su se razišli oni koji su putnike pratili, na stanici gotovo da nije bilo ljudi. Tek dvadesetak-trideset koji su i dalje čekali dolazak barskog voza. Malo galame što se mogla čuti nisu oni stvarali, nego grupica veseljaka iz obližnjeg bifea. Bila je to prilično sablasna slika na stanici koja je glavno železničko čvorište u zemlji od 1884.

Na pitanje o tome kako im deluje poslednji Vaskrs na njenim peronima, pozitivne odgovore nemaju ni pojedini radnici u zdanju u Savskoj ulici.

– Šta da kažem? Ne sviđa nam se što je gase. Većina nas na njoj posao radi svim srcem, pogotovu što smo bili svesni da službujemo u jednoj od najlepših staničnih zgrada u zemlji, zgradi koja je puna istorije. Prokop jeste moderan, ali nema dušu kao ova, niti je na takvom mestu. Ali, ne odlučujemo mi... – poverio se jedan od staničnih službenika.

Ova zapažanja radnika na stanici nisu puka sentimentalnost i vezanost za objekat star skoro vek i po, jer je to stanica na koju je istovaren prvi beogradski automobil, stanica kroz koju je prolazio „Orijent ekspres”. To je stanica na koju su se pred svake novogodišnje praznike iskrcavali brojni turisti, ali i stanica koja je mnogima od 1884. bila prva tačka s koje su kretali u svoju beogradsku životnu priču.

Ako je za utehu, zdanje na uglu Savske i Karađorđeve bi neke buduće praznike trebalo da dočeka kao muzej posvećen istoriji naše zemlje.

Praznik pod bombama

Ovogodišnje vaskršnje veče možda neće biti upamćeno kao jedno od lepših u istoriji Glavne železničke, ali ono svakako u toj istoriji ne spada ni u najgore. Tu bi se pre svega mogli svrstati vaskršnji dani 1944. Te godine na Vaskrs Beograd je bombardovan, a jedna od meta bila je i Glavna železnička stanica. Bombama su je najpre oštetili nacisti, a onda tri godine kasnije u toku oslobađanja Beograda od Nemaca. Ovaj drugi udar, kako beleže hroničari, bio je kobniji za stanicu jer je tada ozbiljnije oštećena. Posle rata  je obnovljena, ali deo svoje nekadanje lepote je zauvek izgubila. U toku obnove stanične zgrade polovinom prošlog veka, sa strane koja gleda ka Karađorđevoj uklonjene su dve bočne kule, jedno od glavnih obeležja iz predratnog perioda.