Život s poklonjenim srcem

Nekoliko godina sam osećao da u meni kuca tuđe srce. Prvo sam imao grižu savesti jer je neko umro, a ja sam nastavio da živim. Međutim, čovek mora da shvati da je smrt sasvim normalna pojava, kao i rađanje drugog živog bića… Tako započinje priču prof. dr Dušan Šćepanović, nekadašnji direktor Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici, 12 godina nakon transplantacije. Prve četiri godine nakon operacije, kako kaže, svake noći je razmišljao o istom.

– Noću, kada ostanete sami sa sobom, dok osećate udare otkucaja srca, pitate se nekoliko hiljada puta: Da li je moguće? Drugi čovek živi u meni! Osećam ga – priča naš sagovornik.

Kako kaže, imao je običaj da skine odeću i usred noći posmatra da li su mu ruke i noge otekle zbog nagomilane vode. Razmišljao je o čoveku čije je srce dobio, kakvog je bio karaktera, kako se oseća njegova porodica, da li razmišljaju u čijim grudima kuca srce njihovog sina... Zbog osetljivog psihološkog stanja pacijenta i porodice, kako kaže dr Šćepanović, ne bi smelo da se zna kome je pripalo čije srce. I danas se seća svih detalja koji su prethodili operaciji koja mu je spasila život.

Seća se zvuka helikoptera koji sleće na zgradu „LKH klinike” u Gracu dopremajući novo srce. Iako je o tome pričao stotinu puta, dok nam opisuje tu scenu oči mu se pune suzama, a glas drhti. Transplantacija je obavljena 6. decembra 2006. godine, a sedam dana ranije napunio je 51 godinu.