Šarlatanstvo je disciplina

Prolećni pljusak, koji je osujetio naše fotografisanje u parku Manjež, nimalo nije pokvario dobro raspoloženje slovenačkog muzičara Roberta Pešuta, kojeg svi, pa i slučajni prolaznici koji su ga ljubazno na ulici pozdravljali, znaju kao Manjifika, autora hitova „Hir aj kam, hir aj go”, „Samo malo”, „Pukni zoro”, „Divna”... Čak ni nerazumevanje zaposlenih u knjižari „Delfi”, ali i u zgradi SKC-a, gde smo pokušali da nađemo utočište od kiše, nije skinulo osmeh s ovog „balkanskog šarlatana”, kako sebe u šali naziva (a po imenu novog albuma „Šarlatan de Balkan”). Nije gubio vreme, ni živce, usput je kupio knjigu Vlatka Vedrala „Dekodiranje stvarnosti”. Za Beograđane, kaže, uvek ima razumevanje. Rado dolazi u ovaj grad jer ima najbolje kafane, sjajne muzičare, zanimljive sagovornike... I zato mu je, kako tvrdi, Beograd savršena evropska prestonica sa svim svojim nesavršenostima, dodaje, dok preskačemo barice i hitamo da nađemo „sigurnu kuću” za naš razgovor.

Primećujem da ga i ja oslovljavam s Manjifiko, otkuda ovo ime?

– Iako sam nešto mlađi od bosanskog „novog primitivizma”, na mene je ovaj pokret ostavio jak utisak i veoma su me zabavljala imena poput Đino Banana ili dr Nele Karajlić... Kada sam odlučio da ću se baviti muzikom, krenuo sam da tražim neko ime, nešto što će bolje zvučati od Roberta Pešuta... Manjifiko mi je zvučalo nepretenciozno, a ja pritom uopšte nisam takav čovek (primedba autora: prekrasan). Ovo ime mi je dalo hrabrosti. Lakše sam stvarao pod pseudonimom jer sam smatrao da ako i ne valja ono što radim, govoriće se da je to uradio Manjifiko, a ne Robert.

A sada je izgleda obrnuto. Svi znaju za Manjifika, a manje za Roberta – zajedno, kroz smeh, zaključujemo.

Iako njegova karijera traje skoro tri decenije, još otkad je 1990. godine osnovao bend „U’redu”, veću popularnost u zemljama bivše Jugoslavije stekao je tek s muzikom koju je komponovao za filmove i seriju „Montevideo, bog te video” i „Montevideo, vidimo se”. Iskren je kada kaže da nikada nije imao ideju da komponuje filmsku muziku. Sve je počelo spontano. Na poziv reditelja Damjana Kozoleta, glumi u filmu „Stereotip” (1997). Tada je svima bilo normalno, priča nam, da i komponuje muziku, što je doživeo kao neku vrstu avanture. Posle toga, ništa nije radio na ovom planu, sve dok ga Dragan Bjelogrlić nije pozvao na saradnju.

– Tada sam ga pitao: „U Beogradu ima toliko drugih talentovanih ljudi, jesi li siguran da bih baš ja to mogao,  i šta ako nešto upropastim?” A Bjela mi je na to odgovorio: „Ako i upropastiš, ja ću biti kriv.” On je bio sigurniji od mene u ovu našu saradnju. Velika je razlika raditi primenjenu muziku i stvarati svoj album. Kada kreiraš za sebe, niko te za to ne moli, a kada radiš za film, to je narudžbina. I upravo se ovde vidi koliko si usvojio svoj zanat. Muzikanti predstavljaju kombinaciju umetnosti i zanata. Nekada to uspe, nekada ne. Nama je uspelo. To ume da bude veliki užitak, ali i košmar. Tanka je linija – objašnjava nam uz napitak od hmelja i ječma.

– Bjelogrlić je profesionalac i ima neverovatan instinkt. On se meša u sve, i u scenario, produkciju, glumu... Jako voli da se meša i u muziku, mada nema neki naročiti sluh. Ali zato ima neverovatan nos šta je to što mu je potrebno. Ako ne ispunim njegove zahteve, ume to otvoreno i direktno da kaže. U početku, kada je došlo do prvih neslaganja, mislio sam da je sujetan uobraženko i krenuo sam u kontragard, dok nisam ukapirao šta znači raditi za film. To nije kompromis, već shvatanje materije. Bjela nije došao da me zafrkava, već je tražio da dobro razmislim o onome šta radim. Kada sam to shvatio, počeo sam da uživam. Pravio mi je problem i s „Pukni zoro”. U početku, nije bio oduševljen. Tražio je od mene da više ima tog srpskog sentimenta, da pesma zvuči kao da je stara. I da bude hit! I tako ja postadoh filmski kompozitor, ali očigledno samo Bjelin jer me niko pre i posle toga nije angažovao – u svom prepoznatljivom stilu priča.

S Draganom Bjelogrlićem se davno upoznao, u Ljubljani, na premijeri jednog njegovog filma. Od tada su u stalnom kontaktu... Inače, poverava nam, Bjela je još od ranije voleo Manjifikove ploče, i to je verovatno presudilo da mu ponudi saradnju. Mada, naš sagovornik ima drugačiju verziju priče.

– Mislim da se o tome s kim će sarađivati najviše pita Bjelina žena Maja. Ona je sito i rešeto. Tako da je Maja najzaslužnija za ovu saradnju – šeretski dobacuje.

Povlači i paralelu između knjige koje je kupio i stvarnosti. Vlatko Vedral priča o kvantnoj mehanici... I ovo što se njemu desilo je čista kvanta fizika, tvrdi. Naime, neke stvari se jednostavno dese, bez plana. Muzika iz filma retko kada nastavi svoj zaseban život, a eto Manjifiku se i to desilo. Priča nam da je znao da je film postao hit, ali dugo nije znao da je pesma „Pukni zoro” počela da se svira po kafanama...

To je krenulo kao požar. Najednom su ljudi počeli da komentarišu kako je to stara izvorna pesma iz balkanskih ratova...

– Mitovi se stvaraju kada autor više nije živ, a ja sam doživeo da gledam kako se stvara ta fama u realnom vremenu. Bilo mi je u jednom trenutku čak i neprijatno da kažem da sam ja komponovao tu stvar jer sam se plašio da ću dobiti batine. Mnogi tvrde kako znaju tu pesmu i kako im je deda pevao dok su bili mali. A i Srbi su takav narod, epski. Ako ih dirne neka stvar, ona mora da je nastala u ratu. Nema šanse da ju je napravio neko iz Ljubljane, s pivom u ruci. Ne zvuči dobro, iskreno priča ovaj muzičar.

Međutim, on to ipak doživljava kao kompliment. Retko kada izvodi ovu pesmu jer je, kako kaže, svi drugi bolje sviraju i pevaju od njega. Čak je čitava jedna strofa dodata naknadno. Priča nam da je to ljubavna pesma ratnika koji se vraća iz rata, i posvećena je njegovom dedi, solunskom borcu. Otkriva nam u intimnom ćaskanju da je njegovo poreklo srpsko, da su mu i otac i deda iz Srbije, iako je on rođen u Ljubljani, kao i njegova mama koja je rodom iz Bele Krajine.

– Mi smo zapravo Ličani, po ocu. Uskočkog sam porekla, i po ocu, i po majci. Mi smo zapravo hajduci. Nas su non-stop selili. Nije me briga šta ko misli iz mog okruženja. Ja sam iz svog srca izneo jednu emociju... Verovatno da postoje neki ljudi kojima se ne sviđa što pišem srpske pesme. Ali mi to nikada niko nije direktno rekao u lice, niti bi se ja zbog toga uzbudio. Nikada u Sloveniji nisam krio svoje poreklo, niti sam se hvalio svojim rodom, nit se stidim, nit sam ponosan.. Rođen sam takav kakav sam. „Pukni zoro” je i nezvanična himna srpske fudbalske reprezentacije. Nadam se da će nam doneti sreću i da ćemo napraviti veći uspeh od dosadašnjeg. Moje srce je puno zbog toga!

Naš sagovornik odrastao je na jugoslovenskom šlageru, narodnjacima i disko muzici. I to ga je na neki način i odredilo. Nikada ne osluškuje publiku, tvrdi, jer se muzika ne može tako stvarati. Pre svega, želi da intrigira samoga sebe. Njegova publika je veoma različita. Na koncerte dolaze i bake i unuke, i imućni i siromašni...

– Ljudi dolaze na koncert zbog užitka, razonode, emocije... Ili ćeš se nasmejati ili pustiti suzu... Ako se ništa od ovoga ne desi, onda to i nije neka muzika – tvrdi.

Kada nije na koncertima po Evropi, uglavnom po ceo dan provodi u kući. Nema neke posebne hobije, osim svakodnevne šetnje od kuće do studija, od studija do pijace, pa natrag kući. Uživa u ovom ritualu. Kaže da voli da mu je svaki dan isti. Studio se nalazi u najvećem gradskom parku Tivoli, na romantičnom brdašcetu Rožnik. Iako tananog stasa, ne ide ni na kakve sportove... Uglavnom, vreme provodi u svom domu, s porodicom. Priznaje nam da kuva skoro svaki dan i da je u tome pronašao radost i mir. Time se posebno ne hvali jer ga nerviraju, kako kaže, one muškarčine koje to ističu u prvi plan. Kada se supruga Barbara razbolela od multiple skleroze, bio je primoran da kuva. Međutim, to mu je vremenom počelo, na neki čudan način, da stvara mir. Uveče voli da ode u jedan bircuz na pivo, koji mu je usput.

Svaki dan voli nešto da stvara. Za sebe kaže da je ipak zanatlija.

– Pa čak i ako si nešto loše napravio, nema veze. Važno je da si nešto uradio. Volim taj milje studija. Tu su muzikanti. Uvek se tu nešto desi, neka dobar ideja, rif, magija...

I za kraj ga pitamo šta je za njega šarlatanstvo.

– Šarlatanstvo je disciplina. Ona ima pejorativan prizvuk kod svih, ali ne i kod nas na Balkanu... Šarlatan nije samo neko ko je prevarant, već su to i oni koji nisu sigurni u ishod svog rada. Napoleon je rekao da samo general koji je šarlatan može da pobedi. Znači samo onaj koji je siguran u nešto, ali bez pokrića, koji nema nikakvu empirijsku osnovu, već samo veruje u svoje umeće. Tako i ja ponekad radim, bez pokrića – za kraj nam kaže i pozdravlja nas rečima: „Sa veseljem.” I mi, zaista, poneti dobrom energijom, sa veseljem odlazimo u kišno veče, zadovoljni ovim nadahnutim razgovorom.