Bez kajanja

Ne tako davno kineski zvaničnici bili su uvređeni i ljuti zbog komentara i izveštaja emitovanih na Si-En-Enu. Pritisnuta kineskim besom, američka TV mreža je odgovorila: „Izvinite ako mislite da smo vas uvredili”.

Drugim rečima, mi ne mislimo da je bilo uvredljivo to što smo objavili, ali ako vi tako mislite onda možemo da se izvinimo, ne zbog nas, nego da vama učinimo. Izvinjenje bez kajanja zbog nečeg što je rečeno ili učinjeno postalo je spasonosna „formula” kojoj se pribegava u težnji da se pomire zahtev javnosti za objašnjenje ili pravdanje i sopstvenog osećaja da greška nije načinjena.

Izvinjenjem, napisanim u sličnom tonu, redakcijama se obratio i Vojin Đorđević, ovoga puta ne predstavljajući se kao biznismen, već kao otac dvadesetogodišnjeg Slobodana, koji je trenutno u pritvoru, jer tužilaštvo osnovano sumnja da je pre četiri noći pokušao da ubije vršnjaka Atilu, čija je krivica bila što je sa drugom i devojkom sedeo na klupi. Slobodan Đorđević i Luka Tubić, kako se nezvanično saznaje, pod vidnim uticajem alkohola, dobacivali su devojci, pa je izbila svađa, a onda su se oni okomili na Atilu i njegovo društvo zbog nacionalne pripadnosti. Od verbalnih napada prešlo se na fizičke, a nož, koji je, prema navodima tužilaštva, držao Slobodan Đorđević, duboko se zario Atili u stomak.

Javnost je bila zgrožena, jer nije prošlo ni nedelju dana otkako je jedan sedamnaestogodišnjak preminuo jer ga je takođe vršnjak ubo nožem u srce, ali i time da je Atila ranjen sat nakon ponoći u centru grada i da u prvi mah niko nije smeo da mu priđe i pomogne.

Povodom ove tragedije, Vojin Đorđević potpisuje saopštenje koje započinje rečima: „Izuzetno mi je žao zbog ovog nemilog događaja u kojem je naš sugrađanin mladić Atila povređen i želim da se što pre oporavi i vrati svojoj porodici sa čijom patnjom takođe saosećamo i moja porodica i ja. Kao roditelj koji je posvećen svojoj deci teško mi je da prihvatim da je moj sin učestvovao u ovom nesrećnom događaju, koji je u suprotnosti sa njegovim vaspitanjem i ne odražava njegov pozitivan odnos prema životu.”

Vojin Đorđević izražava žaljenje zbog, kako kaže, nemilog događaja, ali se ne izvinjava, niti kaje, i o tome nema ni reči u njegovoj izjavi za medije sročenoj očigledno zbog toga da se javnosti pokaže kako je to tek bio slučaj u kome se Atila, eto, povredio, a ne teško krivično delo koje je, sumnja se, počinio upravo njegov sin. Uobičajeno roditeljsko neprihvatanje da je njegovo dete kriminalac ili nasilnik moglo bi biti shvatljivo da je reč o prvom izgredu, ali kada ono eskalira kao rezultat niza prećutanih uvredljivih ispada, nasilničkog ponašanja i izgreda, teško se može razumeti. Jedno od najtežih krivičnih dela, po kvalifikaciji tužioca, teško ubistvo u pokušaju, samo je logičan sled ranijeg nasilničkog ponašanja na koje nisu na odgovarajući način reagovali ni porodica, ali ni društvo.

Uostalom, da li neko zaista može da poveruje da se pozitivan odnos prema životu iskazuje nošenjem noža u večernje izlaske?