Da li vidte rkoz ova solva

Ne mo­ra­te ima­ti dis­lek­si­ju, sin­drom po­re­me­ća­ja či­ta­nja, da bi­ste u ku­ca­nju po­gre­ši­li re­do­sled ili iz­o­sta­vi­li slo­vo, ali ako tom oma­škom ni­ste stvo­ri­li ne­ko no­vo, oči­gled­ni­je zna­če­nje, ve­ći­na lju­di će s la­ko­ćom pr­o­či­ta­ti ono što ste na­pi­sa­li. Uosta­lom, prak­tič­no ne­ma tek­sta, a ni knji­ge, ma ka­ko do­bro bi­li lek­to­ri­sa­ni i ko­ri­go­va­ni, u ko­jem ne­ma ka­kve štam­par­ske gre­ške, a ipak, sa­svim se ja­sno či­ta­ju.

To je za­to što to­kom či­ta­nja re­či naj­ve­ro­vat­ni­je ne ot­kri­va­mo po kon­kret­nim slo­vi­ma ko­je sa­dr­že, ne­go ih vi­di­mo kao pre­po­zna­tlji­ve ce­li­ne, re­či ko­je po­zna­je­mo po to­me ka­ko iz­gle­da­ju. U ne­u­ro­na­u­ka­ma se usta­lje­no sma­tra da pri­li­kom či­ta­nja, a to je bez sum­nje je­dan od naj­zah­tev­ni­jih po­slo­va ko­je mo­zak oba­vlja (i oba­vlja ga br­zo i bes­pre­kor­no), na­še oči ni­su fo­ku­si­ra­ne na sva­ko po­je­di­nač­no slo­vo, već na ce­le re­či.