Prednosti i mane „slovenskog esperanta"

Epo­hu srp­ske mo­der­ne po­čet­kom 20. ve­ka, po­red na­gla­še­nog zah­te­va za „evro­pe­i­za­ci­jom” srp­ske knji­žev­no­sti i kul­tu­re, obe­le­žio je i neo­sla­vi­stič­ki po­kret, ko­ji je ba­šti­nio ne­ke ele­men­te pan­sla­vi­stič­kog i sla­ve­no­fil­skog po­kre­ta iz 18. i 19. ve­ka, ali se i raz­li­ko­vao od njih. Na­i­me, neo­sla­vi­zam je bio prag­ma­tič­ni­ji, oslo­bo­đen ro­man­ti­čar­skih oče­ki­va­nja i uto­pij­skih na­da ko­ji su ka­rak­te­ri­sa­li ra­ni­je po­kre­te. Za raz­li­ku od ju­go­slo­ven­ske ide­je, ko­ja je u de­ce­ni­ji pred Pr­vi svet­ski rat bi­la u uspo­nu i no­si­la iz­ra­zi­tu po­li­tič­ku in­ten­ci­ju uje­di­nje­nja ju­žno­slo­ven­skih na­ro­da, neo­sla­vi­zam je, pre sve­ga, te­žio za ja­ča­njem sve­sti o za­jed­nič­kim du­hov­nim i je­zič­kim ko­re­ni­ma slo­ven­skih na­ro­da i sna­žno je afir­mi­sao ide­ju me­đu­sob­ne pri­vred­ne i kul­tur­ne  sa­rad­nje i so­li­dar­no­sti. 

Na­sto­ja­nje da se slo­ven­ska sa­rad­nja i so­li­dar­nost po­sta­ve na re­al­ne te­me­lje i da se uva­ži prin­cip rav­no­prav­no­sti i sa­mo­bit­no­sti svih slo­ven­skih na­ro­da ipak ni­je bi­lo li­še­no uto­pij­skih oče­ki­va­nja i uni­ta­ri­stič­kih pr­o­jek­ci­ja.