Kako je Srbija dobila prajd

Broj predstavki protiv Srbije u Strazburu svake godine se smanjuje i sada ih je 1.580. Istina je da Srbija ima obavezu da isplati milionske sume zbog izgubljenih sporova, ali mediji nisu objavili vesti o tome da ima sporova koje je Srbija dobila.

– Naša zemlja je u Strazburu dobila „prajd”, „kosovske penzije” i staru deviznu štednju, a dobijen je i spor protiv Hrvatske gospodarske komore – kaže za „Politiku” zamenik državnog pravobranioca Nataša Plavšić, koja zastupa Srbiju pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

„Parada ponosa” je „dobijena” u predmetu „Đorđević i drugi protiv Srbije”. Evropski sud je još u februaru prošle godine ocenio da je pitanje održavanja „prajda” rešeno na domaćem nivou i da su podnosioci predstavke dobili odgovarajuće obeštećenje odlukom Ustavnog suda.

– Podnosioci predstavki žalili su se da je došlo do nezakonitog mešanja u pravo na slobodu izražavanja i mirnog okupljanja, koja su garantovana Evropskom konvencijom. Žalili su se zbog toga što je, na osnovu njihovog zahteva za održavanje „Parade ponosa”, promenjena lokacija okupljanja za 2009. godinu i zabranjeno okupljanje za 2011, 2012. i 2013. godinu – kaže Nataša Plavšić.

Evropski sud je konstatovao da je Ustavni sud Srbije već prethodno rešio problem, tako što je utvrdio da je neustavan Zakona o javnom okupljanju iz 1992. godine.

– Taj zakon je prestao da važi 23. oktobra 2015. godine, a novi zakon o javnom okupljanju iz 2016. godine, kojim su ispravljeni svi nedostaci zakona iz 1992. godine koji su bitni za ovaj predmet, stupio je na snagu 5. februara 2016. godine – objašnjava Nataša Plavšić.

Zbog toga je Evropski sud naveo da su promena lokacije „Parade ponosa” 2009. godine, zabrana njenog održavanja 2011, 2012. i 2013. godine i nepostojanje mogućnosti da se delotvorno ospore sporne odluke, bile posledica primene Zakona o javnom okupljanju iz 1992. godine. Takođe, Evropski sud je konstatovao da su, i pre promene zakona, 2014. i 2015. godine, parade održane i da su prošle bez incidenata.

– Evropski sud je naglasio da se čini da je došlo do pozitivne promene u shvatanju javnosti o održavanju „Parade ponosa” i ocenio da je obeštećenje koje je Ustavni sud pružio odgovarajuće i dovoljno. Kako je pitanje rešeno na domaćem nivou, Evropski sud je doneo odluku o skidanju predstavki sa liste predmeta. Tako je Srbija dobila „prajd” – kaže Nataša Plavšić.

Malo je poznato i da je sud u Strazburu proglasio nedopuštenim predstavke u vezi sa obustavom isplate takozvanih kosovskih penzija. Reč je o predmetu „Skenderi i četiri drugih protiv Srbije”, gde je naša država tužena zbog povrede prava na mirno uživanje imovine osiguranika sa prebivalištem na teritoriji AP Kosova i Metohije.

– Podnosioci predstavke su se žalili da nisu dobijali penzije ili druga socijalna primanja od filijale Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (RFPIO) od 1999. godine, kao i da im u vezi sa tim nisu bila dostupna delotvorna domaća pravna sredstva – navodi naša sagovornica.

Slučaj ima predistoriju pred domaćim sudovima. Apelacioni sud u Beogradu je 2013. godine dosudio delimično obeštećenje za penzionerku Skenderi, u vidu određenog iznosa na ime neisplaćenih penzija posle 2003. godine. Tužbeni zahtev je pravosnažno odbijen u delu koji se odnosi na isplatu penzija za period od 1998. do 2003. godine, zbog zastarelosti potraživanja. Nakon toga, ona se obratila Ustavnom sudu, koji je njenu ustavnu žalbu odbacio iz procesnih razloga.

– Kada je reč o drugom, trećem, četvrtom i petom podnosiocu predstavke, oni su, nakon „ćutanja administracije” po zahtevima koje su upućivali RFPIO radi ponovnog uspostavljanja isplate penzije, vodili bez uspeha upravni postupak i upravni spor. Nisu se obratili Ustavnom sudu, zbog sumnje u izglede za uspeh ustavne žalbe. Međutim, sud u Strazburu je ocenio da „se ne može reći” da nisu imali izglede na uspeh. Time je potvrđena delotvornost ustavne žalbe u Srbiji – navodi naša sagovornica.

U presudi „Grudić protiv Srbije” Evropski sud je naložio našoj zemlji da podnosiocima predstavke retroaktivno isplati njihove penzije. Prema oceni suda, mešanje u pravo na mirno uživanje imovine u ovom slučaju je postojalo zbog toga što obustava isplata njihovih penzija od RFPIO nije bila propisana zakonom. U slučaju Skenderi obustava isplata penzija bila je suprotna zakonu.

Kao primer spora koji je prvo „izgubljen”, a zatim „dobijen” pred Evropskim sudom, naša sagovornica navodi presudu u predmetu „Ališić i drugi protiv Srbije i Slovenije”, koja se odnosi na pitanje vraćanja „stare” devizne štednje. Sud je obavezao Srbiju da preduzme sve neophodne mere, uključujući i zakonodavne izmene, u roku od godinu dana od donošenja presude, kako bi podnosiocu predstavke i svima drugima u istoj situaciji kao njegovoj, obezbedili isplatu stare devizne štednje pod istim uslovima koje su imali srpski državljani sa takvim ušteđevinama u domaćim filijalama srpskih banaka.

U skladu sa ovom presudom, usvojen je Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ. Kada je sud ispitivao da li ovaj zakon ispunjava uslove u predmetu „Muratović” koji se žalio da je za njega nemoguće da podigne novac koji je uložio u devizama na račun kod tuzlanske filijale Investbanke, predstavka je odbačena kao preuranjena zato što podnosilac, pre obraćanja sudu u Strazburu, nije upotrebio pravni lek koji se zove „zahtev za verifikaciju”.

Evropski sud za ljudska prava prošle godine je proglasio nedopuštenom predstavku Hrvatske gospodarske komore (HGK) protiv Srbije.