Pismo ocu

Beograd, 23. mart 1897

Dragi oče!

Sve do sada poslate nove za ovu godinu primio sam potpuno i uredno. Možda ste se ražljutili što Vam do sad ne pisah. Budite uvereni da bi Vam do sad odgovorio, da nisam u ovakvom položaju u kom se danas nahodim. Veliki dug od 50 forinti, oskudica u haljinama i naposletku ogroman školski posao, smetao je da Vam se javim.

Dragi oče, ja sam ne znam šta ću raditi od života svoga: omrzlo mi je živeti, gledajući kako se moji vršnjaci lepo nose i vesele se u ovom najslađem dobu čovečijeg života.

Moja će mladost prohujati a ja neću ni jednog dana vesela i radosna dočekati. Razne neprilike i mučan način života doveli su do očajanja da ću učiniti što niko možda moj nije uradio. Ubiću se, da već jednom učinim kraj svima patnjama i mukama koje me od rođenja gone. Život moj u Banjoj Luci bio je težak i čemeran. U Sarajevu još gori a u Beogradu je dostigao najviši vrhunac u svojim patnjama.

Želeti vazda a nemati ništa od onoga što želi, čovek pada u očajanje, očajanje sobom donosi ludost a ludost se svršava smrću. Tako je sa mnom.

Ja znam da i Vi stičete novce, ali ipak moći ćete mi poslati jedno 50 for. za haljine, za mesec april i da malo duga otplatim, to bar nije mnogo. I to šaljite najdalje do 1. aprila.

Kad dobijem novce, kupiću haljine pa ću se slikati, te ću Vam poslati svoju sliku, a od Vas sliku željno očekujem. Jer nije šala dve-tri godine se ne videti.

Čestitam Vam iduće praznike Hristovo Vaskrsenje, želeći da ih u veselju provedete a i da me obradujete sa Vašom darežljivom desnicom.

Pozdravite Milicu, Iliju, oca Igumana i sve druge tamošnje prijatelje.

Ljubim Vašu desnicu, Vaš pokorni sin.

Petar Kočić, učenik VI. razreda I Beogradske gimnazije

(Politika, 7. januar 1923. godine)