Spiker pobedio pilota

Ljiljana Petrović

01. 05. 2018. 08:00

Светислав Вуковић (Фото Приватна архива)

Jako sam želeo da budem pilot, a otac je smislio da moram biti pravnik. Takvi su Crnogorci. Bliski rođak bio je predsednik Advokatske komore u Beogradu i stalno je slao pisma tati i pitao ga: „Šta je sa Svetislavom, hoće li da nastavi školovanje?” Da bi umirio tatu, govorio sam: „Nema problema, sve ću ja to da završim.” I šta se desi. Moj fudbalski tim Jedinstvo iz Bijelog Polja igrao je sa Arsenalom iz Tivta na njihovom terenu, što je bilo zgodno da krišom odem za Sarajevo. Imao sam plan: da polažem prijemni za Vazduhoplovnu akademiju u Rajlovcu. Već sam godinu i po dana vozio avion, bio i padobranac...

U Sarajevu, na autobuskoj stanici, pitam gde je Rajlovac, i kažu mi: „To vam je preko brda.” Pronađem kasarnu. „Šta ćeš ti ovde?”, pita stražar na kapiji. „Ja sam pilot”, rekoh. „Ti pilot?” „Da, u Ivangradu sam učio pilotski školu. Mogu li kod vašeg šefa?” „Mali, nije šef već načelnik kasarne”, ljutito mi odbrusi. „Leteo sam na ’polikarcu’ (Po-2).” „Dobro. Dajte dokumenta.” Gleda u mene, pa u papire i ode do prozora. „Koji je ovde Po-2?” „Onaj žuti, tamo”, pokazujem. „Pođite sa mnom.” Odvodi me do aviona i naređuje: „Hajde, rulaj!” Bio je iznenađen: „Stvarno znaš da voziš. Znaš li, sine, vi koji učite da letite ne prijavljujete se u vojnu akademiju, a nama su baš potrebni piloti.”

Ovako priča Svetislav Vuković, jedan od najboljih spikera u istoriji Radio Beograda, koji je u penziji od 2000, posle 34 godina rada u RTS-u. Pomalo lični na renesansne likove sa talentima iz raznih oblasti. U mladosti se bavio glumom, bio dobar fudbaler, košarkaš. Pisao je pesme za: Lea Martina, Kemala Montena, Zdravka Čolića, Mikija Jevremovića, Viktoriju… Vodio je poznate radio-emisije „Novosti dana”, „Sunce, more, bit i hit”, „Muzika, sport, muzika”, „Vreme sporta i razonode”, TV emisije, festivale (Dragačevski sabor, MESAM, Beogradski džez festival...), smotre narodnog stvaralaštva. Dobitnik je velikog broja priznanja, nedavno je toj „kolekciji” pridodao i nagradu „Radmila Vidak” Radio Beograda 2, za dugogodišnji doprinos negovanju lepote govornog izraza.

Rođen je u Štitarici kod Mojkovca kao prvo dete u porodici Vuković. Ima šest sestara i dva brata.

– Kako je moj Milić bio ljut. Sećam se, u ruci drži plavu kovertu i čita: Primate se pod brojem 1 za pilota-vojnika. „Sunce li ti tvoje”, do tada ga nisam čuo da je opsovao. „Da ti kupim kosti po brdima, to hoćeš. Sutra ideš kod rođaka Milovana...”

Kako je nastala čuvena „Odiseja”

Naš sagovornik je mnoge pesme napisao u gradskom prevozu.Evo šta je za svoju „Odiseju” rekao:– Vojkan Borisavljević me pozove i kaže: „Sedim u Skadarliji sa Grkom koji je direktor i vlasnik jednog festivala. Traži, koliko sutra, da napišemo pesmu koja će da ide na Evroviziju. Piši.” Sednem u autobus i razmišljam šta bi bilo dobro. Da bude i grčko i svetsko, i pomislih – Odiseja. Pisao sam je na kolenima, na parčetu papira. Pošaljem mu je, a on me zamoli da je pošaljem Grku poštom. Nisam znao da se pošta za inostranstvo ne zatvara. I... nikada nije stigla. Javimo Miši Joviću, koji je otišao u Nemačku da pravi međunarodnu karijeru, i kažemo da će to da ide na Evroviziju. A on će: Pa da prođem kao Sabahudin (Kurt). Da budem poslednji. Ja više nisam Miša Jović, ja sam Leo Martin. Do viđenja. Ali.... ostalo već znate. Za njega sam napisao i pesme „Ja te volim”, „Kako ti je ime devojčice”.

I umesto Vazduhoplovne akademije, upisao je Pravni fakultet. U Beograd je došao 1955. I kao jedan od prvih stanovnika Studentskog grada na Novom Beogradu stanovao je u poluzavršenom domu. Upisao je i Pozorišnu akademiju, učio glumu sa Bekimom Fehmijuom, Vladom Popovićem, Ljubišom Samardžićem. Sa Mićom Orlovićem je igrao za studentsku košarkašku reprezentaciju, potom i za Crvenu zvezdu. I Orlović i Vuković su radili na razglasnoj stanici u studentskom domu.

Priča nam da su bili vesela studentska družina. Jednom su tako, čekajući drugaricu Milkicu, pred brucoškinjama odigrali stilsku vežbu. Smislio ju je u tren Ljubiša Samardžić, njegov dragi Smoki. Sa uplašenim izrazom lica uleteo je u sobu studentkinja i požalio se da je njegovom drugu Sveti loše, da mora da legne na krevet, zamolio ih da nabave malo rakije da ga istrljaju. Devojke su prevrnule ceo dom i uspele da donesu čašu rakije, a onda se zaprepastile jer je Sveta – rakiju popio. Shvatile su da je to njihova šala. Jedna je Svetislava prepoznala. „Ti si onaj što igra na ’Brucošijadi’.”

– Tehničar Zija Bosanac smislio je kako da se našalimo sa Mićom Orlovićem. Shvatićete brzo zašto vam to pričam. Svaki dan smo imali program – od 7 do 8 i od 12 do 13 sati – na razglasnoj stanici. Zija predloži: „Hajde da pređemo Orlovića, da mu kažemo: Gde si ti, dolazili ljudi sa Radija, čuli su te i traže da polažeš audiciju za spikera.” Oduševi se Orlović i ode. A Smoki će na to: „Ovaj će da nas nalupa pa ćemo zapamtiti kada smo se s njim šalili.” Zato smo brzo završili emisiju i razbežali se. Dolazi Orlović, sav srećan: Ja primljen, od danas sam spiker Radio Beograda.

Ubrzo mu se i Vuković pridružio...

Priseća se drage prijateljice Mirjane Čunković. Ona ga je nagovorila da pođe s njom na audiciju da vidi kako izgleda pravi radio. Bila je u komisiji za izbor spikera na proceni melodičnosti glasa, uz legendarnog Rašu Plaovića, Branislava Surutku, Miju Stevovića, Zlaticu Baltić. Dodaje još da je tada u gužvi ispred Radija primetio i Ružicu Sokić i Zorana Radmilovića. U to doba spiker je bio najatraktivnije zvanje. Dva sata je čitao „Sport i svet”, ubijao dosadu, dok svi kandidati nisu izašli ispred komisije. A onda je čuo: „Opet ništa.” Potpuno neplanirano, na nagovor Mirjane Čunković, pred komisiju je i on izašao kao poslednji kandidat. „Šta vam je to u ruci?” „Sport i svet”, prepričava nam. „Pročitajte jedan članak.” Tekst je bio o tome kako bi se osećali srednjoškolci kada bi bili na Mesecu. Čitao je, povremeno bacao pogled na članove komisije… Zlatica Baltić, šef spikera, pita ga: „Kolega, u kojoj ste radio-stanici radili?”

Sa suprugom i unukom (Foto Privatna arhiva)

Morao je da prođe još tri kruga testa, a u međuvremenu na Pravnom fakultetu je završio prvi stepen i imao zvanje pravnika. Postao je spiker Radio Beograda 1961. Po potrebi službe poslali su ga u Niš i Jagodinu, gde je bio spiker na Radio auto-putu. Danas se smatra jednim od osnivača radio-stanice u Jagodini. Svakog meseca s njim je radila nova spikerka i svaka od njih imala je zadatak da napiše izveštaj kako napreduje kao spiker. Veli, sve su pisale kao da je Ajnštajn. Potom su mu i akademici držali časove u Akademiji nauka, a prošao je i obuku čuvene lektorke Radmila Vidak.

Jeste li vi Leon Štukelj?

Dvadeset godina je radio intervjue sa svim nosiocima olimpijskih medalja, za emisiju „Vreme sporta i razonode”. Sve je sklopio u debelu knjigu, a Dragan Kićanović, nekadašnji predsednik Olimpijskog komiteta, želeo je da je izloži u Sportskom muzeju. Međutim...– Na čelo je došao Vlade Divac. Njegov intervju nisam imao, bezuspešno sam pokušavao da dođem do njega, nisam ga uradio i zbog toga je sve palo u vodu. Ali, ispričaću vam finu anegdotu. Gimnastičara Leona Štukelja, kome je tada bilo 90 godina, posetio sam u Mariboru. Vidim starijeg čoveka, izlazi iz kuće. Jeste li vi Leon Štukelj. Ne, ja sam njegov sin. A gde je on. Vidite, ono brdo gore. Svaki dan on istrči do tog brda, gde izvodi vežbe. Dugo ću pamtiti taj razgovor, ali i kompliment koji mi je posle razgovora udelio slavni sportista.Knjigu nije objavio, ali je u rukopisu, uz kompakt-diskove, ostavio svojim ćerkama u nasleđe.

– E, sad ste moji, rekla mi je – priča nam kroz smeh. – Učio sam kratkosilazne, kratkouzlazne, dugosilazne i dugouzlazne akcente. Danas pola ne razumem šta govore voditelji. Kao da imaju kalašnjikove u ustima. Ovaj posao traži finoću, da lagano započnete rečenicu, pa naglasite logične akcente, a kada je završavate, malo spustite glas da slušalac čuje da je tu kraj rečenice. E, onda udahnete i počnete novu rečenicu. Sećam se kako se Zoran Radmilović oduševljavao da čita na radiju. „Kako, Sveto, to umeš normalno da čitaš.” Savetovao sam mu da ne diže glas, ali... Posle svih ovih obuka bio sam svršeni spiker, ali i pored toga nisam dobio velike emisije poput „Dnevnika”. Radio sam samo snimanja, iako su me tada kao početnika smatrali, pored Branislava Surutke, najboljim spikerom Radio Beograda. Moralo je da se uči. Sa Miodragom Zdravkovićem, kasnije spikerom za najvažnije televizijske vesti, snimao sam „Radio školu”.

Želeći da se ogleda u radio-izrazu i van spikerskog posla 1975. dobija zvanje novinara-voditelja i vodi i piše scenarija za jedan u to vreme od najslušanijih zabavnih programa – „Sunce, more, bit i hit”. Pored „Minimaksa”, „Prijatelja zvezda” i „Dežurnog studija” bio je to jedan od onih programa koji su tih sedamdesetih godina učinili prekretnicu u radio programu.

– Živojin Stekić, nekadašnji glavni urednik Radio Beograda 2, pozvao je Nikolu Neškovića, Milovana Ilića Minimaksa, šahistu Nikolu Karaklajića i mene. „Vas četvorica imate odlične glasove, novinarstvo ste savladali, idealni ste za profesiju koju sam ja izmislio. Bićete novinari-voditelji.” U mojoj emisiji „Sunce, more, bit i hit” puštao sam hitove, izmislio sam i nagradu igru – nagrada je bila knjiga. Sve izdavačke kuće su se utrkivale da učestvuju u kvizu. Poštar je donosio džakove sa pismima. Profesori iz gimnazija su se žalili: „Molim vas, nemojte puštati te emisije dok su đaci u školi. Drže tranzistore ispod klupe, slušaju vašu emisiju usred časa.”

Bekim učio da govori srpski

– Sada dok gledam filmove u kojima igra Bekim Fehmiju, rastužim se – kaže Svetislav Vuković – Bili smo dobri prijatelji... Uvek je dolazio sa pitanjem: Sveto, da li dobro govorim srpski? Bekime, dobar si. Pomagao sam mu da što savršenije savlada srpski. Suze su mi pošle kada sam čuo da je izvršio samoubistvo.

Bio je iznenađen kada, jednoga jutra, glavni urednik, prolazeći pored sekretarice i njega dok su pili kafu, upita čija je ta hrpa pisama.

– To su Svetina pisma za emisiju – rekla je ona.

– Je li mali, sedi tu! Da li ti govoriš nešto protiv države i društva. Samo ko govori protiv države može da primi ovoliko pisama.

Kada ih je pročitao, rekao je: „Teraj dalje.”

Malo se zna da je postigao veliki uspeh i kao tekstopisac. Napisao je hiljadu tekstova za zabavnu muziku, stotinak dečjih, neke su specijalno bile pisane za „Kolibre” („Pozdravite moga tatu”, „Slon lepotan Dondolan”...). Od svih zna samo celu „Odiseju” i prvu strofu pesme „Kako ti je ime devojčice”. Za Viktoriju je napisao stihove pesme „Ljubav je samo reč”.

– Puno sam radio. Objavio sam i tri dečje knjige. Obožavam decu. Moje tri ćerke – Oliveru, koja je psihijatar, profesor na fakultetu, Kristinu, pravnicu u Penzionom osiguranju, i novinarku Katarinu –molio sam da mi rode bar jedno unuče. I Katarina mi je pre šest meseci ispunila želju. Sada imamo slatku devojčicu, Teodoru. Obožava me. Mogu svi u kući da pričaju, ali ja kada progovorim ona se razdragano smeje. Eto, radosti meni i mojoj Ani, supruzi koja mi je bila svih ovih godina podrška. Da nje nije bilo, mnogo toga ne bih uradio...