Virtuelni svet umnožava našu samoću

Na strah ni­ko ni­je imun, pri­me­ću­je Sa­nja Do­ma­zet pro­zni i dram­ski pi­sac, pro­fe­sor na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih na­u­ka u Be­o­gra­du, od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje od če­ga se sve pla­ši­mo, če­mu sve ro­bu­je­mo.

– Od svih le­ka­ra, naj­ve­ći broj sa­mo­u­bi­sta­va za­be­le­žen je me­đu psi­hi­ja­tri­ma jer su­vi­še pat­nje ču­ju, a pre­ma­lo ute­he do­bi­ja­ju. Ali na­da po­sto­ji. I ka­da kre­ne­mo da ide­mo ka njoj, ona ta­da kre­će ka na­ma. Ne­ka­ko de­lu­je za­stra­šu­ju­će to što je ceo Lon­don pod ka­me­ra­ma i gde god kro­či­te ču­je­te glas ko­ji vas oba­ve­šta­va da ste sni­mlje­ni. Ne zvu­či le­po to što su pro­da­ti to­li­ki po­da­ci o lju­di­ma na „Fej­sbu­ku”, kao ni či­nje­ni­ca da je do­ne­ta ti­ha od­lu­ka da se ono što si­gur­no­sne ka­me­re sni­ma­ju ne bri­še ni­ka­da – pri­me­ću­je pro­fe­sor­ka i pri­zna­je da nju ne bri­nu mno­go ni „Fej­sbuk”, ni dru­štve­ne mre­že. Ka­ko?

– Čo­vek je bi­će va­si­o­ne, a ne „Tvi­te­ra” i „Fej­sbu­ka”. Vir­tu­el­ni svet umno­ža­va na­šu sa­mo­ću. Čo­ve­ku su po­treb­ni lju­di, ali sa­mo dok sa ne­kim raz­go­va­ra­mo in vi­vo. Sve dru­go je si­mu­la­ci­ja. Pla­ši­mo se ži­vog kon­tak­ta, jer smo već to­li­ko pu­ta bi­li po­vre­đe­ni. Ali umrt­vlje­ni iza ekra­na, bi­će­mo izo­lo­va­ni i sa­mi. A to je još ja­či bol. Sa­vre­me­ni čo­vek po­stao je bi­će stra­ha – pri­me­ću­je Do­ma­zet.

– Sa­vre­me­ni čo­vek ni­je sa­mo bi­će stra­ha, on je i bi­će sa­mo­će. Uko­li­ko ne­ma­mo bar jed­nog bli­skog čo­ve­ka, to je raz­log da se za­bri­ne­mo. Naj­vred­ni­je stva­ri u ži­vo­tu ni­su na pro­da­ju, a to su oni ko­je vo­li­mo, Bog, lju­bav, kre­a­ci­ja, či­nje­nje do­brog... – pod­se­ća pro­fe­sor­ka.

Ka­ko se oslo­bo­di­ti? 

– Pu­te­va je bez­broj, ono­li­ko ko­li­ko i lju­di. Lu Sa­lo­me tvr­di­la je da is­ku­stvo slo­bo­de mo­ra bi­ti osvo­je­no i da ako ho­će­mo is­pu­njen ži­vot, mo­ra­mo ga ukra­sti. Če Ge­va­ra je na­gla­ša­vao da čo­vek sam se­be oslo­ba­đa. Na sva­ko­me od nas je da oda­be­re­mo na­čin – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca ko­ja je o Če­ge­va­ri, u vre­me dok je bi­la no­vi­nar ura­di­la in­ter­vju sa nje­go­vom ćer­kom. 

Čo­vek mo­ra is­ko­ra­či­ti u svet ko­ji je pun ne­prav­de i ne­sa­vr­še­no­sti. No, slo­bo­da je i šan­sa da bu­de­mo bo­lji, a oslo­ba­đa­ju­ći se­be – osva­ja­mo i slo­bo­du. 

– Ži­vot nam vra­ća sa­mo ono što mi dru­gi­ma da­je­mo, tvr­dio je An­drić i ja u to ve­ru­jem. Da­na­šnje do­ba pod­sti­če bez­o­se­ćaj­nost, od­su­stvo sti­da i ljud­sko­sti, jer naj­lak­še je upra­vlja­ti zom­bi­ji­ma ko­ji po­la­ko po­sta­je­mo. Čo­vek po­sta­je slo­bo­dan svo­jom od­lu­kom i ne­pre­sta­ja­njem, tvr­dio je Me­ša Se­li­mo­vić – pod­se­ća spi­sa­te­lji­ca i do­da­je:

Evi­dent­no je sve vi­še že­na pi­sa­ca, da li je i to vid osva­ja­nja slo­bo­de? 

– Na­rav­no. Ve­o­ma du­go, od Sap­fo, pa do se­sta­ra Bron­te, vla­da­lo je ću­ta­nje i že­ne su bi­le in­spi­ra­ci­ja, objek­ti stva­ra­la­štva, a ne su­bjek­ti. Sa­da su ste­kle pra­vo na svoj jar­ki, sna­žni glas. I do­la­zi vek vr­lo uz­bu­dlji­ve knji­žev­no­sti ko­je će na­pi­sa­ti že­ne. To su pri­če i is­ku­stva o ko­ji­ma se ću­ta­lo hi­lja­da­ma go­di­na – za­klju­ču­je u raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku” pro­fe­sor­ka no­vi­nar­stva.