Sokobanjska razglednica

Kao dete sam smatrala, poput većine svojih vršnjaka, da je banja dosadno mesto čudnog mirisa, gde bake i deke, a od mlađih samo oni bolesni, odlaze na lečenje i oporavak, i gde je reč „provod” zabranjena. Trebalo je da prođe dosta vremena da bih se uverila – ne kao gost, već kao običan posetilac – da i nije baš tako.

Najviše me je obradovalo kad sam shvatila da, osim onih koji dolaze radi lekovite vode za kupanje ili pijenje, poseta doktorima i „propisane” terapije, ima i sasvim drugačijih gostiju, i da oni mogu da okrepe dušu i telo i nekim baš zanimljivim sadržajima. Sauna, masaža, uživanje u lokalnim gurmanlucima, posete galerijama i muzejima, koncerti, festivali, takmičenja, pešačenje po okolnim izletištima, kupanje u prirodi...

Svega toga ima u Sokobanji, jednoj od najomiljenijih u Srbiji, koja je lane obeležila jubilej: 180 godina otkako je, 21. juna 1837, po nalogu kneza Miloša Obrenovića, izvesni zastavnik Lazarević iz Vojnopolicijske kancelarije u Kragujevcu upućen na lečenje i odmor u Sokobanju kao prvi gost sa pravim „vaučerom”.

Tog dana, zapravo, počinje zvanični banjski turizam u Srbiji.

Kada kneza Miloša

Knez je veoma cenio blagotvornu banjsku vodu, a da bi se uverio u njen kvalitet, naložio je 1834. godine, odmah po oslobođenju od Turaka, da se uzorci pošalju na ispitivanje u laboratoriju u Beču. Rezultati su potvrdili da su sokobanjski termalni izvori zaista lekoviti. Miloš Obrenović je obnovio i dogradio tursko kupatilo, a za prvog banjskog lekara postavio uglednog austrijskog doktora Leopolda Erliha.

Vladaru su verovatno prijali svež vazduh i planinsko okruženje, pa je i sam rado boravio u Sokobanji. Na ta vremena podsećaju česma kneza Miloša na putu ka Aleksincu, Milošev konak u centru grada (pretvoren u istoimeni restoran) i Miloševa kada u starom turskom hamamu.

Potonje kupalište je sazidano, u prepoznatljivom otomanskom stilu, pre pet vekova, i to na mestu nekadašnjih rimskih termi, o čemu svedoče ostaci drevnih temelja, opeke i mozaika, ali i oblik bazena, koji su okrugli (turski hamami su uglavnom četvrtasti). Duboka, a kratka Miloševa kada, opremljena sopstvenom česmom, smeštena je u zasebnoj prostoriji pored dva odvojena bazena, muškog i ženskog, sa vrućom lekovitom vodom iz podzemnih izvora. Iznad svakog bazena je kupola sa otvorima za prirodnu ventilaciju.

Ovo je, inače, jedino tursko kupatilo u ovom delu Srbije koje još radi (možete se „brčnuti” i u kneževoj kadi), a zaštićeno je kao kulturno-istorijsko dobro od izuzetnog značaja. Obnovljeno je 2005. godine, a ljubitelji sedme umetnosti pamte ga po čuvenoj sceni iz filma „Zona Zamfirova” Zdravka Šotre iz 2002.

Moravski račići za svet

Pored termomineralnih izvora, gostima su na raspolaganju i sve vrste usluga kakve se mogu očekivati u banji. Pre svega zdravstvenih – pomenimo nekoliko bolnica specijalizovanih za plućne i očne bolesti, smeštenih u zelenom okruženju – ali i rekreativnih, kao što su velnes i fitnes programi, pa preko leta kupanje u reci Moravici ili na Bovanskom jezeru, šetnje do izletišta Lepterija (pročulo se po prirodnom fenomenu – slici Bogorodice u steni), Očno i Kalinovica, planinarenje po Ozrenu, Rtnju, Devici i Bukoviku, obilazak Sesalačke pećine... I naravno, kulinarskih.

A to nas neizbežno dovodi do čuvene manifestacije „Zlatne ruke”, tradicionalnog nadmetanja u pripremanju starih, autentičnih jela ovog kraja, koje se održava već 35 godina sredinom jula.

Jedan od osnivača, Golub Radovanović, pasionirani je sakupljač tih recepata, ali i lokalnih anegdota, legendi i priča iz prošlosti Sokobanje.

On je „čuvar tradicije” na još jedan način. Obnovio je dva veka staru vodenicu na reci Gradašnici, u istoimenom naselju, i tu osnovao „Etno-kutak Grudonjska vodenica”, gde posetioci mogu i sami da samelju brašno i umese čuvene kravajčiće, integralne pogačice pečene u crepulji.

– Ova veća, i pored nje jedna manja vodenica, koju bi tek trebalo obnoviti, potiču iz doba Miloša Obrenovića. Moj predak ih je 1833. kupio za četiri vola i četiri hektara plodne zemlje, a to je onda bila velika vrednost! Kao i ostalih 13 vodenica na Gradašnici, sa po 23 vodenička kamena, prestale su da rade šezdesetih godina prošlog veka, kad su svi prešli kod velikih državnih mlinova, mada ih je deda i tad povremeno koristio za uslužno mlevenje, jer su hleb ili proja umešeni od tako samlevenog brašna neuporedivo zdraviji i ukusniji od „industrijskog”. Naime, okretanjem kamena brašno se sporije mrvi i ne zagreva, pa očuva sve važne sastojke – objašnjava Golub.

Kako i priliči „živoj enciklopediji” Sokobanje, Radovanović nam pripoveda o njenim slavnim vremenima, stanovnicima i gostima, ponekad se više oslanjajući na sopstvena istraživanja nego na zvanične hronike. Pokazuje nam jednu požutelu knjižicu, štampanu sredinom 19. veka. Izveštaj barona Herbera, koji je na poziv kneza Miloša došao u Srbiju 1845. godine da prouči njena rudna i mineralna blaga. Tu se pominje i Sokobanja, čiji se termalni izvori, po autoru, jedini mogu porediti sa u to vreme jednom od najprestižnijih evropskih banja Gaštajn u Austriji.

– I kasnije su mnogi stranci isticali prednosti Sokobanje. „Politika” je, recimo, 1945. objavila tekst o izvozu sokobanjskih rakova, koje su „aeroplanom odnosili iz Moravice u Pariz, London i Monte Karlo”. A 2006. godine vaš list prenosi reportažu iz londonskog „Gardijana”, u kojoj se britanski novinar divi turskom hamamu u Sokobanji i čudi bozi, „neobičnom piću koje se pravi od kukuruza” – pripoveda Golub.

Andrić nacrtao Sokograd

Naš sagovornik sa posebnim simpatijama priča o boravku Ive Andrića u Sokobanji i njegovom druženju sa slikarom Dušanom Miškovićem, sa kojim je odlazio u dugačke šetnje po okolini.

– Jednom prilikom odu na brdo Popovicu, odakle je Dušan slikao Sokograd. U nekom trenutku ponudi prijatelju da se i on oproba u ovoj umetnosti, i tako je nastao Andrićev crtež Sokograda, sa potpisom autora – veli Radovanović.

Srednjovekovno utvrđenje Sokograd je, inače, jedna od najvećih znamenitosti ovoga kraja i same banje. Grad je podignut krajem 13. i početkom 14. veka na temeljima rimske tvrđave iz ranohrišćanskog perioda. Pronađeni su podaci o razaranju Sokograda u doba Stefana Nemanje, kada su proterivani bogumili. Utvrđenje se pominje i u biografiji despota Stefana Lazarevića, a konačno je srušeno 1413. u borbama za turski presto između Bajazitovog sina sultana Muse i odmetnika Hamuz bega.

U blizini živopisnog sela neizgovorljivog imena Vrmdža, 12 kilometara od Sokobanje, nalaze se ostaci jednog još starijeg grada, rimskog (meštani bi rekli „latinskog”), osnovanog u doba vladavine cara Justinijana. I Vrmdžanski grad je razoren 1413. godine.

Srećom, dosta toga iz prošlosti je preteklo do danas, uključujući najstariji hram u istočnoj Srbiji, iz 11. veka – Crkvu Uspenja presvete Bogorodice u Jošanici (15 kilometara od Sokobanje) i nešto bliži manastir Jermenčić iz 14. veka. Ime dobio po Jermenima koji su tu, na planini Ozren, našli utočište bežeći od Turaka.

Turistima manje zainteresovanim za povratak u prošlost na raspolaganju su mnogobrojni hoteli sa termalnim bazenima, akva park, velnes centri, restorani sa nacionalnom kuhinjom i pratećom „etno”-zabavom, muzeji i galerije, planinarenje, lov i ribolov i mnogobrojne manifestacije, od planinarskih, sportskih, kinoloških, bajkerskih i kulinarskih, pa do folklornih i umetničkih.

U Sokobanji su rado i često boravile mnoge značajne ličnosti – državnici, političari, umetnici, naučnici (pomenimo Jovana Cvijića) pa i poznati pisci – Branislav Nušić, Isidora Sekulić, Stevan Sremac, Meša Selimović, Ivo Andrić.

Od Nušića je ostao šaljivi stih koji je proslavio ovu banju: „Soko-banja, Soko-grad, dođeš mator, odeš mlad!”, a napisao ga je na jednoj od fotografija-razglednica svog prijatelja Siniše Ristića, kako bi ih ovaj bolje prodavao. „Politika” je to objavila u rubrici „Među nama” 7. jula 1934. godine.