Prodavnice brze hrane

Ulice Pompeje, očuvane pod vulkanskim pepelom od erupcije Vezuva 79. godine, oivičene su snek-barovima Restorane onakve kakve mi poznajemo izmislili su Kinezi. Oni su razvili i neke od prvih prodavnica brze hrane u svetu.

Ali, kada se zaviri u daleku prošlost, otkriva se postojanje snek-barova. Ulice Pompeje, očuvane pod vulkanskim pepelom od erupcije Vezuva 79. godine, oivičene su snek-barovima, koji su, kako znamo iz pisanih izvora, nekad služili toplu hranu, pića, hleb, sir, urme, orahe, smokve i kolače, preko šanka i u svako doba. Tu se služilo i vino, obično pomešano s vodom ili, što je bilo vrlo neobično, s morskom vodom. Kada je bilo hladno, služilo se toplo piće od mešavine vode i vina, sa začinima i često zaslađeno medom. U Pompeji postoje ostaci nekih dvesta snek-barova, a u jednoj ulici blizu javnog kupatila ima ih ni manje ni više nego osam u bloku kraćem od 800 metara.

Očigledni ostaci snek-barova otkriveni su i na čuvenom nalazištu Troje u severozapadnoj Turskoj. Oni se nalaze u arheološkom nivou iz 13. veka pre naše ere. U samoj unutrašnjosti glavne južne kapije grada arheolozi su pronašli malu građevinu koja se otvarala prema ulici. Unutra su bile tri prostorije s velikim ognjištem, mlinom za kukuruz iznad bazena za skupljanje brašna, kameni lavabo s odvodom prema ulici, pećnicama i sanducima za skladištenje. Položaj zdanja blizu kapije naveo je arheologe na pomisao da je to bila pekara ili snek-bar, jedan od najranije poznatih.

Ali, tvrdnja da se u Troji nalazi najraniji snek-bar pobijena je primerom iz velikog sumerskog grada Ur, u Iraku. Britanski arheolog Leonard Vuli je 1930. pronašao dosta sporednih ulica u njemu, prosečenih tokom 18. veka pre naše ere. Jedna kuća bila je adaptirana tako što je prosečen veliki prozor prema ulici u kome je bio šank od cigle visok oko metar iznad nivoa ulice. U istoj prostoriji je bila velika peć za hleb na čijem se vrhu nalazio roštilj koji je držao žar od uglja za pečenje mesa. Uređenje ovog prostora otvorenog prema ulici navelo je Vulija da zaključi da je to bila ulična kuhinja koja je prolaznicima prodavala hranu sa šanka. Iznenađujući podatak jeste da je hiljadama godina stara peć „ista kao ona koja se sada koristi u arapskim kućama i prodavnicama hrane”.

Nije verovatno da je dobrostojećim Grcima i Rimljanima etikecija dozvoljavala da sednu na ulicu i da jedu. To čini prve kineske restorane toliko izuzetnim. Ali po italijanskim gradovima rimske imperije postojala je živa trgovina brzom hranom koja je zadovoljavala potrebe zaposlenih pripadnika srednje i radničke klase koji su jurili od posla do posla.

U srednjovekovnom Egiptu, na prepunim ulicama Kaira, cvetala je zanimljiva prodaja hrane koja se pripremala na oko deset hiljada uličnih tezgi. Poslovniji prodavci su išli ulicama gore-dole noseći na glavama upaljene male štednjake na kojima su se ljuljali opasni lonci u kojima je vrilo ili tiganji u kojima se peklo meso. Kupci su sedeli i jeli na ulici.