Ne moramo biti mrzitelji da bismo znali šta je mržnja

Kao u zaboravljena vremena, kada se u redovima čekalo za pozorišne ili koncertne karte, propraćeno je i potpisivanje knjiga Jua Nesbea, norveškog i svetskog bestseler autora trilera, u knjižari „Delfi” u beogradskom SKC-u. U izdavačkoj kući „Laguna” kažu da je povodom Nesbeovog dolaska u Beograd vladalo nezapamćeno interesovanje čitalaca. „Laguna” je objavila ukupno 16 Nesbeovih romana, a najnoviji je nastao u okviru projekta „Hogart Šekspir”, kojem je Nesbe priložio svoju verziju „Magbeta”. O slobodnom penjanju, njegovom čuvenom detektivu Hariju Huleu, bavljenju muzikom, prirodi zločina, razgovaramo sa Juom Nesbeom.

Zanimljivo je to što ste odmah po dolasku u Beograd otišli na slobodno penjanje u Topčider. Da li postoji neka sličnost između pisanja i fizičkog savladavanja uspona, da li je izazov sličan?

Ne bih mogao da uporedim penjanje sa bilo čim drugim. Pisanje je unutarnja stvar, dok penjanje zahteva rad, napor, prevazilaženje fizičkih ograničenja i strahova. To je konstantni dijalog između duha i tela, hladnog uma i uplašenog srca. Svakako je drugačije iskustvo od pisanja. Penjanje je veliki odmor od svega u životu, pa i od pisanja. Znam da Srbija nije planinska zemlja kao Slovenija ili Crna Gora i znao sam da neću imati mnogo vremena kada stignem, ali lepo je to što smo pronašli stenu za slobodno penjanje u samom Beogradu. Volim to, i kada na putovanjima srećem druge penjače. Oni su obično divni ljudi. Uživam u njihovom društvu, pošto delimo istu strast. To je i način da jedan grad ili zemlju uočim iz nekog drugog ugla, da vidim prirodu, da srećem i one ljude koji nemaju veze sa književnošću, umesto da samo utonem u hotelsku sobu. Uživao sam u penjanju u Beogradu.