Besmrtni Dan pobede

Alek­san­dar Vu­čić i Ben­ja­min Ne­ta­ni­ja­hu ni­su kao je­di­ni stra­ni dr­žav­ni­ci slu­čaj­no bi­li na cen­tral­noj tri­bi­ni uz Vla­di­mi­ra Pu­ti­na dok su Cr­ve­nim tr­gom na Dan po­be­de mar­ši­ra­li ru­ski voj­ni­ci, a ne­bom i ze­mljom tut­nja­la voj­na ma­ši­ne­ri­ja od ko­je za­sta­je dah. Ru­si na taj na­čin ni­su sa­mo oda­li po­seb­nu po­čast Sr­bi­ji i Izra­e­lu, u da­nu ka­da je pre 73 go­di­ne za­slu­ga­ma pre sve­ga Cr­ve­ne ar­mi­je slo­mljen fa­ši­zam. Ova­kvim iz­bo­rom vi­so­kih po­ča­snih go­sti­ju oni su pod­se­ti­li „za­bo­rav­ne” za­pad­ne sa­ve­zni­ke u Dru­gom svet­skom ra­tu na to ko je u Evro­pi pro­por­ci­o­nal­no naj­vi­še stra­dao od Tre­ćeg raj­ha.

Za­to i ne ču­di što je po­sle voj­ne pa­ra­de Pu­tin za­jed­no s Vu­či­ćem i Ne­ta­ni­ja­hu­om pred­vo­dio „Be­smrt­ni puk”. Za­jed­nič­ka šet­nja tro­ji­ce li­de­ra uli­ca­ma ru­ske pre­sto­ni­ce, za­jed­no s još mi­li­on Mo­sko­vlja­na, bi­la je i ja­sna po­ru­ka da ne­će pro­ći po­ku­ša­ji pre­pa­ki­va­nja isto­ri­je ko­ji ima­ju za cilj da uma­nje pa čak i da oma­lo­va­že žr­tve ru­skog, srp­skog i je­vrej­skog na­ro­da u po­be­di nad naj­ve­ćim zlom 20. ve­ka. Sli­ka Vu­či­će­vog de­de An­đel­ka, ko­ji je ubi­jen u Ja­dov­nu, sa­mo je sim­bol svih na­ših pre­da­ka ko­ji su ne­vi­no stra­da­li za­to što su Sr­bi, ili su po­lo­ži­li ži­vo­te u bor­bi za slo­bo­du od na­ci­stič­kog oku­pa­to­ra.