Zoričin dar Velikoj Hoči

Ne­dav­no sam na ovim stra­na­ma pi­sao o knji­zi-ese­ju „Fi­lan­trop” (iz­da­nje „Do­si­je stu­dio” iz Be­o­gra­da) srp­ske knji­žev­ni­ce Zo­ri­ce B. Pe­ru­ni­čić, či­je de­lo na oso­ben is­tra­ži­vač­ki na­čin i uz auto­bi­o­graf­ski ton go­vo­ri i o bur­noj isto­rij­skoj pro­šlo­sti srp­skog na­ro­da, onoj dav­noj i sko­ri­joj, či­je sve­že ra­ne, ka­kve su one iza­zva­ne NA­TO agre­si­jom, i da­lje sna­žno pri­ti­ska­ju na­šu sva­ko­dne­vi­cu.

Te­ma stra­da­nja i gra­nič­nih is­ku­še­nja s ko­ji­ma su se Sr­bi na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji su­o­ča­va­li u Zo­ri­či­nom de­lu sna­žno se osla­nja na iz­vor­ne do­ku­men­te, ar­hiv­ska vre­la pr­vog re­da, ko­ja je za so­bom osta­vio njen otac, ve­li­ki srp­ski isto­ri­čar dr Bran­ko Pe­ru­ni­čić. Ve­li­ki deo te gra­đe ob­ja­vio je u po­zna­tim knji­ga­ma o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji „Pi­sma srp­skih kon­zu­la iz Pri­šti­ne (1890–1900)”, „Sve­do­čan­stva o Ko­so­vu” i „Zu­lu­mi aga i be­go­va u Ko­sov­skom vi­la­je­tu”.