Ljudi ostare kada prestanu da se zaljubljuju

Prvi put sam režirala jedan tekst Nikolaja Koljade. Zahvalna sam mu što je napisao komad za tri glumice i glumca koji su stariji od 60 godina. I to kakav komad! I zahvalna sam što sam komad „Šuplji kamen” mogla da radim sa vrhunskim umetnicima: Lanetom Gutovićem, Brankom Petrić, Radom Đuričin, Ljiljanom Stjepanović, Katarinom Marković. Rad na ovoj predstavi neponovljivo je iskustvo života u pozorištu, kaže za „Politiku” rediteljka Tatjana Mandić Rigonat koja je posebno vezana za rusko dramsko stvaralaštvo. Posle režija po delima Čehova, Dostojevskog, Viripajeva za novi susret sa beogradskom publikom odabrala je najnoviji komad Nikolaja Koljade „Šuplji kamen” koji je upravo premijerno izveden na sceni UK „Vuk Stefanović Karadžić” u Beogradu.

„Muzika svira tako veselo, vedro, i čoveku se tako živi! O, bože moj! Proći će vreme, i mi ćemo otići zauvek, bićemo zaboravljeni, biće zaboravljena naša lica, glasovi... O mile sestre, život naš još nije završen. Živećemo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini se, još samo malo i mi ćemo saznati zašto mi živimo, zašto patimo... Kad bismo znali, kad bismo znali!” Ovim rečima Čehov završava dramu „Tri sestre”. Više od veka posle Čehova, Nikolaj Koljada, primećuje Tatjana Mandić Rigonat, piše razgranatu, bujnu komediju „Šuplji kamen” u kojoj se, na jednom od njenih nivoa, poigrava motivima i likovima  iz Čehovljeve drame „Tri sestre”. Samo za razliku od likova Olge, Irine, Maše, koje su mlade, u Koljadinom delu su svi likovi, osim Natalije, u trećem dobu. U penziji su. Galina Sergejevna i Vera Sergejevna bivše su nastavnice književnosti i maternjeg jezika, Larisa Sergejevna je bivša nastavnica fizike, a Igor Petrovič je bivši  violinista u Operi. Za svet rada, oni su svi bivši, suvišni, nepotrebni, otpisani i nevidljivi. Ali za čudo života, za Eros mogućeg i Eros nemogućeg oni su i dalje neispevana pesma, neispričana priča.