Iz Srbije ću poneti radost

Vrlo sam se plašio ishoda predstave „Šuplji kamen”. Na sceni su me dočekale plastične jabuke, trava, jednostavna scenografija. Pomislio sam najpre: ovo će biti „hit” predstava koja se gleda zbog glumaca. Moram da kažem: samo pet minuta posle te plastične jabuke i trava su se pretvorili u prave jer su na scenu izašli takvi glumci na scenu da se od njihove magije nije moglo oko odvojiti, kaže Nikolaj Koljada, jedan od najpoznatijih savremenih ruskih autora koji je ovim rečima za „Politiku” komentarisao prvo srpsko čitanje svog novog  dramskog teksta: „Šuplji kamen”, pre tri dana premijerno izvedeno na sceni UK „Vuk Stefanović Karadžić” u Beogradu”, u režiji Tatjane Mandić Rigonat i u prevodu Novice Antića.

Akteri predstave „Šuplji kamen”, primećuje Koljada koji je prisustvovao srpskoj premijeri, nisu šmirali, nisu bili patetični, niti su vikali. Kada se saberu životna doba svih tih glumaca, bilo je više od 400 godina života na sceni, ali oni su delovali kao da su mlađi i od najmlađih.

„Šuplji kamen” je drama neprolazne čežnje za čudesnim koje se krije u ljubavi, u potrebi da volimo u simboličnom danu Miholjskog leta. Šta se krije iza ovakvog naslova?

Kod nas u Rusiji, kaže se da zapravo i postoji takav kamen. U šumi blizu Jekaterinburga, zaista postoji ogromna stena i u njoj rupa. Jedan moj stari poznanik smestio me je tako u svoja kola i povezao da je vidim. Dugo, dugo smo putovali tajgom, i kada smo došli do stene, moj prijatelj mi je rekao: „Pogledaj kako je to lepo.” Zamolio me je da ga kada umre sahranim pored te stene jer je često dolazio da pored nje posmatra prirodu i uživa u spokoju mira i tišine. Pre dve godine je taj moj prijatelj umro i, naravno, nisu ga sahranili na tom mestu, već na groblju. Njegovu ljubav prema životu sam hteo da prenesem u ovu dramu. To je lepa metafora probijenog ili šupljeg srca.