Zaove i šurnjaje

U razgovoru sa Natašom Miljković u „Tako stoje stvari” glumac Dragan Mićalović se, pre nekoliko nedelja prisetio kako je nekada bio običaj da onaj ko snimi reklamu, ulazeći u bife Jugoslovenskog dramskog pozorišta uzvikne: prijavljujem blam!

Taj običaj se, bez svake sumnje, izgubio, jer bi inače, da svi to i dalje govore, u našim pozorištima vladala velika galama. I to ne samo zbog snimanja reklama, nego i uloga koje prihvataju u, pre svega, kvazihumorističkim TV serijama.

Ali, nije im zameriti... Iz nekog razloga (verovatno ima veze sa prosekom plate ili nekom drugom stavkom iz ugovora sa bankom) mnogi glumci i reditelji su svoje stambeno pitanje pokušali da reše stavljajući sebi omču oko vrata koja se zove kredit u švajcarskim francima.

I tako su se našli u situaciji da ne mogu da kažu „ne, hvala” a u sebi pomisle „ovo je ispod mojih profesionalnih kriterijuma”, već sa zahvalnošću prihvataju svaki ponuđeni posao, sabirajući i oduzimajući u glavi koliko će im to smanjiti ratu duga.

Uostalom, malo u šali a malo i u zbilji reditelj i koscenarista serije „Ubice mog oca” Predrag Gaga Antonijević je na novinarsko insistiranje da otkrije koji će likovi poginuti a koji će posle kriminalnih obračuna ostati i snimati i u sledećoj sezoni, rekao: „Preživeće oni koji imaju kredit u švajcarcima.”

Mnogi će pomisliti da su glumci i reditelji u istoj situaciji kao i hiljade drugih građana i da ne zaslužuju posebno skretanje pažnje jer nisu u lošijoj situaciji od ostalih, naprotiv, imaju više mogućnosti za dodatnu zaradu... Reč je o tome da tamo gde nema zdrave konkurencije, nema ni kvaliteta. A kad nema kvaliteta, onda se pravi televizijski program kakav gledamo.

Ako postoji neka definicija koja je zaživela u narodu onda je to ona „porodica je osnovna ćelija društva”. A da je to tako dovoljno je pažljivo čitati špice televizijskih serija i filmova na kojima su imena braće, muževa, očeva, sinova, ćerki, snaja, zetova, zaova i iz nekoliko familija koji su u istom projektu i producenti i scenaristi, reditelji, snimatelji, glumci... I u takvoj konkurenciji, onaj ko se domogne uloge, može se smatrati velikim srećnikom... Tako smo došli u situaciju da u filmovima, pozorištu, serijama, a i reklamama gledamo pedesetak jednih te istih lica...

Zahvaljujući komercijalnim televizijama, glumci se za deo javnog prostora moraju boriti sa predstavnicima ovdašnjih novokomponovanih profesija. Tako su se na ekranima pojavili i godinama zadržali: starlete, blogerke, klaberke, uticajni tviteraši bez uticaja, i reperi koji obožavaju turbo folk...