Bez kuće i bez broja

Ni prvi prolećni dani nisu smanjili broj korisnika u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici u Beogradu, jedinoj ustanovi u našoj zemlji, i bivšoj Jugoslaviji, koja brine o ljudima koji nemaju krov nad glavom i koji su socijalno ugroženi. Iako je kapacitet ove ustanove 105 mesta, ovih dana oko 120 ljudi pronašlo je utočište gde može da prespava, okupa se, pojede kuvani obrok, dobije lekarsku pomoć.

O broju beskućnika u Srbiji Ministarstvo rada i socijalne politike nema preciznih podataka. Ono što se zna jeste da je u februaru 58.610 porodica, odnosno 150.342 članova dobilo materijalno obezbeđenje, a minimalni nivo socijalne pomoći koje propisuje država u martu ove godine za jednog člana porodice bila je 4.749 dinara.Država u potpunosti finansira 9.087 korisnika u domovima za stara lica, dok je njih 3.973 delimično na budžetu.

Prvoslav Nikolić, zamenik direktora Prihvatilišta za odrasla i stara lica, kaže da se na stručnim skupovima na ovu temu pominje oko 2.000 beskućnika koji žive samo u centru prestonice, dok se u javnosti barata sa brojkom od 10.000 na nivou Srbije koja nikada nije demantovana.

Prema evidenciji Prihvatilišta za odrasla i stara lica, u toku prošle godine kroz Prihvatilište je prošlo oko 400 ljudi.

– Iz godine u godinu broj ljudi koji se otuđuju od porodice i zavise od pomoći države se povećava, a među korisnicima ima i mnogo mladih ljudi. Veliki problem predstavljaju štićenici kazneno-popravnih domova, kojima, kad napune 18 godina, dok se ne smeste u neku ustanovu socijalne zaštite, jedino možemo mi da pomognemo – kaže Nikolić.

Od osnivanja 1974. godine, kroz Prihvatilište i Pomoćnu službu na Železničkoj stanici prošlo je više od 20.000 ljudi. Prenoćište, medicinsku pomoć i topli obrok u poslednjih 35 godina ovde su potražile mnogobrojne skitnice, prosjaci, invalidi, srčani bolesnici, dijabetičari, oboleli od HIV-a i hepatitisa, zavisnici od droge i alkohola, kao i veliki broj duševno obolelih ljudi. U „kuću poslednje nade” uglavnom dolaze u teškom i higijenski zapuštenom stanju, jer se mnogi od njih nisu kupali i po nekoliko meseci. Premda su izabrali život mimo pravila, uglavnom žive u podrumima, napuštenim zgradama, šahtovima, parkovima, a ima i onih koji su improvizovani dom napravili i na uličnim pločnicima.

Među beskućnicima, koji se odupiru da budu smešteni u neku instituciju je i Vlada Trbojević, koji više od 10 godina živi na uglu Cetinjske i Hilandarske ulice u centru Beograda. Kako kaže, propustio je mnoge šanse u životu i godinama odbija da prihvati pomoć.

– Hranu mi donose prolaznici, imam svoje pekare i mesare koji mi daju šta im preostane, a najvažnije mi je da imam cigarete i pivo. Sve što sam imao potrošio sam na kafane, kelnerice i taksiste, a u dom neću, jer bi mi tamo oduzeli slobodu – objašnjava Trbojević.

Dragica Vlaović-Vasiljević, pomoćnica ministra u sektoru za brigu o porodici i socijalnu zaštitu, kaže da položaj beskućnika kao posebno imenovane grupe kojoj se pruža zaštita u sistemu socijalne zaštite, nije definisan.

– Zakonom o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana propisana je obaveza centara za socijalni rad da osobi koja se nađe na teritoriji opštine van svog prebivališta u stanju trenutne i izuzetno teške situacije pruži odgovarajući oblik zaštite. Time je otvorena mogućnost za njihovu zaštitu, iako nemaju dokumenta o prebivalištu – objašnjava pomoćnica ministra.

Prihvatilište u Kumodraškoj ulici svakodnevno prima ljude bez imena i prezimena, dokumentacije, lekarskog uverenja, starosti od 18 do 84 godine, koliko ima najstarija korisnica, izbeglica iz Slavonije. Po zakonu, u ovoj ustanovi mogu da ostanu do šest meseci, a, prema rečima Prvoslava Nikolića, mnogi ostaju i posle ovog predviđenog perioda, jer nakon otpuštanja ista osoba posle pet dana ponovo zatraži pomoć i ceo postupak se ponavlja.

– Zakon ovu kategoriju ljudi štiti tako što imaju prava na socijalnu pomoć, zdravstvenu zaštitu. Međutim, zbog zdravstvenih i mentalnih problema mnogi od njih nisu u stanju da ostvare ovo svoje pravo. Problem predstavlja i nemogućnost pronalaženja papira iz matične knjige rođenih, odnosno da otkrijemo ko je osoba koja boravi kod nas. Od 1999. godine imamo čoveka sa Kosova za koga znamo da je rođen u Prizrenu i zbog neaktivnosti Centra za socijalni rad, koji je dužan da to reši u roku od šest meseci, taj čovek još boravi kod nas. Sa bivšim jugoslovenskim republikama ta saradnja je mnogo bolja – kaže Nikolić.