Dan u kući siromašnih lju­di

Čim je bio prikazan, negde na polovini 71. Kanskog festivala, film „Kradljivci”, u Kanu već više puta nagrađivanog japanskog reditelja Hirokazua Kore Ede, izdvojio se visoko na kritičarskoj listi mogućih laureata, te odluka žirija predvođenog glumicom Kejt Blančet da mu se dodeli „Zlatna palma” nije bila iznenađenje. Iznenađenja nije bilo ni 2013, kada mu je žiri pod predsedničkom palicom Stivena Spilberga za film „Kakav otac, takav sin” dodelio Prix du Jury (Nagradu žirija), kao dodatnu potvrdu univerzalnosti priče Kore Edine dirljive i misaone porodične drame, ritmičnog i u dokumentarističko-verističkom stilu režiranog i glumljenog filma.

Kore Eda (Tokio, 1962), kao scenarista, reditelj, montažer i producent filmova kakvi su: „Maborosi”, „Posle života”, „Distanca”, „Niko ne zna” („Zlatna palma” za kompletan dečiji glumački ansambl 2003), „Još uvek hodamo”, „Vazdušna lutka”, „Ja želim” , „Posle oluje”, „Naša mala sestra”, „Treće ubistvo”, veoma je poznat i srpskoj publici, koja je njegova dela gledala uglavnom na beogradskom Festu. Gledaće i njegov pobednički kanski film „Kradljivci”, jer ga je za distribuciju otkupila kuća „Megakom”.

Kao i mnogi Hirokazuovi filmovi, i ovaj je tematski okrenut porodici, unutrašnjim odnosima na relaciji roditelji–deca i pitanjima roditeljstva, o čemu slavni autor govori i u ovom intervjuu za „Politiku”, na koji se i ovog puta rado odazvao.

– I ja sam postao roditelj. Otac sam lepe devojčice, a ne provodim dovoljno vremena sa njom. Suviše sam zauzet da bih se sa njom igrao, a sa druge strane stalno osećam nelagodu što to ne činim, čak i ljubomoru što vidim kako je ona bliskija sa majkom nego sa mnom. Majke imaju tu prirodnu vezu i bliskost, a očevi drugačije gledaju na interakciju sa decom i to je nekako složenija stvar. Kako se kao otac osećam veoma komplikovano zato to sve pokušavam da istražim i prikažem već u nekoliko svojih poslednjih filmova, kaže Kore Eda.