Poslednji zvižduk za srpski fudbal

Milorad Mažić sprema se da večeras sudi finale Lige šampiona između Reala i Liverpula. Na istim stadionima koji su Mažića doveli do najboljeg sudije u Evropi, fudbalsku pravdu deli i Srđan Obradović. Sa terena subotičkog Spartaka sproveden je u svlačionicu, a onda i u zatvor, jer je svirao dva penala protiv niškog Radničkog, od kojih će onaj drugi ući u u anale svetskog fudbala. Nikome, naime, nije jasno zašto ga je Obradović dosudio. Ili je bio neuračunljiv, ili je računao da se isplati ući u istoriju i u zatvor. Pitanje je da li ćemo ikada saznati kakva je cena za takvu sramotu, kao što će ostati tajna od kakvog je materijala napravljen Mažić kada godinama uspeva da odoli iskušenjima tranzicionog šutiranja lopte.

Gledanje našeg fudbala je mazohistička rabota, jer je ovo doba kada se igrači i poneki sudija prodaju na kilo, pod plaštom neoliberalizma i slobodnog tržišta. Vrhunska igra i suđenje svedeni su na iznenadni blesak nekoliko pojedinaca. Talentovani dečaci možda su najveća srpska investicija, te se zato kriju po svlačionicama kao zlatne poluge. Na njima zarađuju tajanstveni tipovi u upravama, povezani sa svetskim mešetarima koji ne gube sporove na međunarodnim arbitražama. Čak ni u produžecima! Čak ni u zaustavnom vremenu!

Otuda talentovana deca sanjaju dan kada će pobeći iz prokletog šesnaesterca zvanog Srbija i pronaći mir u areni pod nekom drugom zastavom. Neki će postati zvezde, mnogi otpad, ali će, svejedno, ostati bez iluzije o nevinosti i lepoti sporta.