Široko je polje glumačko

„Lik Jovana Despotovića u trećem delu serije igraće glumac Boris Pingović, Nebojšin prijatelj i kolega sa klase, i od srca mu hvala što je prihvatio ovu nezahvalnu poziciju”, rekla je nedavno Nataša Drakulić.

Scenaristkinja serije „Ubice mog oca” i te kako je imala razloga da zahvali glumcu koji je sa preminulim Nebojšom Glogovcem bio u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Jer, kako nastaviti tamo gde je poznati glumac stao…

Boris Pingović u razgovoru za „TV Reviju” iskreno priznaje da nije očekivao da će baš njega zvati da tumači lik koji je Nebojša ostavio nedovršenim. Bio je, priznaje, prilično zatečen. I – potresen.

– Zamolio sam da mi daju nekoliko dana da razmislim. Potražio sam mišljenja nekolicine dragih ljudi kojima verujem i svi su smatrali da bi trebalo da prihvatim poziv. Drago mi je što su pomislili da mogu da nastavim da tumačim lik Jovana Despotovića tamo gde je Nebojša stao, da možda mogu da nadomestim prazninu kojuje on ostavio za sobom, ali moraću nažalost sve da razočaram.

Niti mogu, niti želim. Glogi je bio jedan i jedini. Ipak, neko je morao da se prihvati toga. Očito je bilo važno da lik Despotovića nastavi da živi svoj televizijski život, pretpostavljam da je to jedan od potpornih likova. Ali, ja se neću truditi da budem Nebojša, jer je to prosto nemoguće. Pokušaću da ulozi priđem na svoj način, a iskreno se nadam da ću uspeti da bar donekle stignem do nivoa koji je Nebojša uvek postavljao. Daću sve od sebe – kaže glumac koga televizijska publika pamti po ulogama u serijama „Sinđelići”, „Ravna gora” “ Gore dole”, „Lisice”, „Tragom Karađorđa”, „Žene sa Dedinja”, „Cvat lipe na Balkanu”, „Na putu za Montevideo” …

Na naše pitanje kako se priprema za uloge koje je tumačio ne samo u serijama već i brojnim pozorišnim predstavama, glumac koji je od 1994. godine stalni član beogradskog Narodnog pozorišta kaže da, u godinama u kojima je i sa iskustvom koje ima, ponekad dozvoljava sebi da ga vodi intuicija.

– S godinama je lakše baviti se ovim poslom – kaže kratko. Ima li improvizacija prilikom snimanja serija ili filmova, pitamo ga, a on odgovara:

– Nema. Možda kada se desi neki zanimljiv i spontan momenat u glumačkoj igri koji obogati kadar ili samu situaciju. Ali, u startu se ništa ne prepušta improvizacijama. Zato i postoji knjiga snimanja.

Smatra i da serija koju potpisuje Dragan Bjelogrlić „Senke nad Balkanom” nije postavila standarde, kako to mnogi govore u poslednje vreme, već je – vratila standarde. Standarde kojih su se pridržavali autori sada kultnih televizijskih ostvarenja kakva su „Grlom u jagode”, „Vruć vetar”, „Više od igre”…

Očekujete li da vas pozovu u drugu sezonu „Senki”, pitamo Borisa Pingovića, a on kaže:

– Posle 25 godina bavljenja ovim poslom, ništa više ne očekujem. S kojim pravom bih to mogao da očekujem?

I dodaje da glumci uglavnom ne mogu da diktiraju tok svoje karijere.

– Mi glumci smo se školovali za sve medije i žanrove, a to je dosta široko polje. Ja se trudim da odgovorim na sve izazove na najbolji mogući način, koliko umem i znam. U pozorištu, primera radi, zbog temeljnosti procesa rada, ima više vremena za pripremu, proces pravljenja pozorišne predstave naprosto je iscrpniji. Dublje se zalazi. Bude po 40 i više proba – objašnjava Pingović.

I tokom četvrt veka provedenih na daskama koje život znače, zaigrao je u mnogim pozorišnim predstavama Gavrila Ardalionovića u „Idiotu” Dostojevskog, Đorđa u „Maksimu Crnojeviću” Laze Kostića, Džulijana Filda u Harvudovom „Majstoru”, Džonatana u Rejvenhilovim „Polaroidima”, Premijera u „Caru Edipu”, Veršinjina u „Tri sestre”, Erika Larsena u „Zagonetnim varijacijama”, građanina Pejdža u „Veselim ženama vindzorskim”, Žila u „Malim bračnim zločinima”, kako na sceni matičnog Narodnog pozorišta tako i van njega.

Posebno mesto u svojoj biografiji ostavio je za njemu izuzetno drag projekat – kabare koji je pre 14 godina osmislio sa kolegom Nebojšem Dugalićem u koji su, u međuvremenu, „uskočili” i Nina Ćosić i Vojislav Savić.

– Sada smo četvoročlana vokalno-instrumentalna banda. Reč je o muzičko poetskom kabareu. Govorimo stihove, anegdote o našim znamenitim ljudima, sviramo i pevamo domaće i strane pesme, one koje su nas obeležile i odredile, šetamo kroz različite muzičke pravce i tradicije. Važno je to da se ničim nismo ograničili.

Gostovali smo i u Crnoj Gori, Republici Srpskoj, predstavili se našim ljudima u Londonu, Cirihu… Vrlo su nas lepo primili. Vraćamo ih u neka draža i čini mi se bolja vremena. Ali ne samo njih. Izbrusili smo naš kabare kroz interakciju sa publikom. I tokom proteklih 14 godina nastupili smo oko 275 puta iako nismo planirali da sve to toliko dugo traje, kaže uz osmeh.

Boris Pingović je nedavno svoj glas pozajmio junaku Diznijevog i Piksarovog dugometražnog animiranog filma „Neviđeni”. Premijera filma čiji je prvi deo prikazan 2004. godine u Americi zakazana je za 15. jun, a kod nas će biti samo nekoliko dana kasnije. – To je priča o porodici superheroja koja rešava probleme sveta, ali niko od njih, pa ni deca koja takođe imaju supermoći, ne sme da otkrije da ih imaju. Prvi deo filma je, inače, ovenčan Oskarom za najbolji dugometražni animirani film. To pozajmljivanje glasa uopšte nije lak posao. Stranim glumcima je lakše nego nama jer su oni „prva ruka”, ali je bilo jako zabavno raditi u ovom projektu – kaže Pingović.

Na pitanje zbog čega kroz naše serije i filmove neretko „šetaju” jedni isti glumci, naš sagovornik kaže da mu se čini kako „postoji oportunistički pristup raznih produkcija koje misle da će oni koji su u trendu doneti veću gledanost”.

– I to je tako kada su serije u pitanju. Misle, ako okupe ultrapopularnu ekipu da će to garantovati  gledanost. Često ne bude tako. Ali glumci uglavnom nemaju izbora, moraju da prihvate da idu iz serije u seriju, uprkos tome što su možda previše zastupljeni na malom ekranu. Treba, ipak, plaćati račune i prehraniti porodicu. Tačno je da bi i drugima trebalo otvoriti prostor, ali, ovo je surov posao – kaže Boris Pingović.