Spomenici naši nasušni

Sve češće u medijima se najavljuje podizanje spomenika, na mnogim lokacijama u Srbiji, „nekome” i „nečemu”. Potrebni su. U Beogradu su podignuti spomenici Pekiću i Milankoviću. Trebalo je.

Početkom 2015. godine je odlučeno da se spomenik Pupinu podigne preko puta Univerzitetske biblioteke, na maloj zelenoj površini. Napokon se neko setio da se podigne spomenik svetski poznatom naučniku i najvećem srpskom dobrotvoru, koji je trebalo podići pre devedesetak godina (koliko godina je kasnio spomenik Milankoviću?). Nažalost, Pupin još uvek nema spomenik. Ako je, u međuvremenu, podignut na nekoj drugoj lokaciji, izvinjavam se zbog neinformisanosti.

Na internetu možete pročitati da se spomenik Crnjanskom nalazi na „dominantnom mestu na Kalemegdanu”. Niti je dominantno mesto, niti je spomenik odgovarajući: veličine je biste, a status spomenika ima jer ima leđa, na velikom postamentu. Isto važi i za Miku Alasa. Petričić je napravio dvodimenzionalni „spomenik” Branku Ćopiću, eufemizam za stvarni izgled.

Pitam se: koja institucija u državi određuje redosled podizanja spomenika? Kada znate šta se, po ovoj temi, dešavalo, poslednjih šest sedam godina, zaključuje se da su odgovorne nestručne osobe. Ili možda postoji neki drugi razlog. Gde su SANU, Ministarstvo kulture, univerziteti? I ne pomišljam na Milunku Savić, Dijanu Budisavljević, škotske i druge bolničarke u Velikom ratu...

Miodrag Kursulić, penzioner, Beograd