Imperijalisti u Prištini

Francuski filozof Remon Aron rekao je još krajem šezdesetih godina prošlog veka: „ Nacionalnosti ostaju, režimi odlaze”. Samo što je krajem osamdesetih godina prošlog veka  „perestrojka”  u SSSR-u iznedrila prvobitni liberalizam – već je između Baltika i Kavkaza, između Lavova i Vladivostoka započet takav proces radikalne dezintegracije da je čak i Zbignjev Bžežinski to nazvao „libanizacijom” multinacionalnog Sovjetskog Saveza. Kraj SSSR-a bio je i početak međunacionalnih sukoba na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. I nekadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ general Veljko Kadijević rekao mi je u intervjuu, u decembru 1990. godine „da JNA neće dozvoliti libanizaciju Jugoslavije”. A to se upravo i dogodilo. Tri multietničke države u Evropi su se raspale: Sovjetski Savez, Jugoslavija i Čehoslovačka. Remon Aron bio je u pravu.

Preostali deo Zapadne Evrope, koja je kroz projekat Evropske unije težila da sruši nacionalne barijere i da se okupi pod krovom zajedničkog evropskog doma, sa određenim iznenađenjem i zaprepašćenjem je primio k znanju početak nacionalističkih strujanja za koja se smatralo da su konačno likvidirana stvaranjem nacionalnih država posle završetka Drugog svetskog rata.

Da li je onda u nekim zemljama istočnog bloka, pa i u nesvrstanoj Jugoslaviji, kraj komunizma bio i početak ere nacionalizma? Može li se do političke slobode doći bez njenog tmurno-reakcionarnog naličja ili oslobođenje od diktature ujedno znači i automatsko oslobođenje onih snaga koje su se pre toga mogle obuzdavati samo po cenu diktature? Nacionalizmi i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji obuzdavali su se samo po ceni ovakve ili onakve diktature. U prvom slučaju kralj Petar, u drugom slučaju partija i drug Tito.

Izgleda da u dijalektiku prosvećivanja spada i to da uvek izaziva suprotno od onoga čemu teži: sa slobodom, čežnju za novo vezivanje, primer su nove članice NATO-a s Istoka, dobrovoljni dogovor nacionalnih država na Zapadu, ekstremnu regionalizaciju na Istoku i borbu za pravo naroda na samoopredeljenje, spremnost da se za željenu nezavisnost žrtvuje sve, a ako ustreba čak i pravna država i demokratija, slučaj Jugoslavija...

Svet je to već doživeo nekoliko puta, do raspada habzburškog carstva narodi Dunavske monarhije raspršili su se kao oslobođene kuglice žive i kada su stvorene nove male države, ili savezi država, da bi i to sve kasnije potonulo u nove međunacionalne sukobe. To je bio početak oslobađanja malih nacija, kako kažu jedni, ili trijumf partikularnih interesa, kako tvrde drugi. Bez obzira na to da li se radi o Kosovu, ili Kišinjevu, istorija se ponavlja. Velikom delu čovečanstva očigledno još uvek teško pada zajednički život sa ljudima drugačijeg jezika, kulture i rasne pripadnosti. I to je, pre svega, onda kada politička nesigurnost i ekonomska beda ugrožavaju njegovu egzistenciju, upravo tada u čoveku se budi njegova duboko ukorenjena potreba za homogenizaciju i gde god može pojedinac traži spas u okrilju onog regionalnog  malog sistema koji obično nazivamo domovinom, otadžbinom, ili državom. Ostalo mi je u nezaboravnom sećanju, prilikom prve šetnje Menhetnom, davne 1983. godine, shvatio sam da su Kineska četvrt i Mala Italija više nego samo folklorna oznaka u planu grada jedne svetske metropole.

I u tome nema ničeg lošeg. Tek kada jedan narod zapadne u ludilo isključivosti i u svojoj oholosti počne da progoni, potčinjava, ili čak istrebljuje druge narode, to je pouzdan znak da nešto nije u redu sa njegovom strukturom vrednosti. Preterani nacionalizam i mržnja prema drugom narodu, ili narodima, obično su izraz realno postojećeg ili umišljenog egzistencijalnog straha, koji društvo nije više u stanju da savlada osim u masovnom razmeđivanju, ili distanciranju od onih koji drugačije govore, drugačije misle, imaju drugačiju veru, ili drugačiju boju kože.

Neki nacionalizmu, bar na početku, pridaju i emancipatorski i progresivan značaj, neki mu daju i legitimaciju u okviru borbe za nezavisnost, ali ako se on na kraju izrodi u netrpeljivost i mržnju prema drugim nacijama, onda je to bolest.

Evropa je dugo verovala da su i današnji nacionalistički tonovi sa Balkana samo relikt prošlosti. Raspad Jugoslavije i sadašnja zbivanja na Kosovu pokazuju da je nacionalizam, bez obzira na to da li je potekao iz većinske ili manjinske nacije, uvek bio plodno tlo za anticivilizacijske i antidemokratske tendencije što sve povećava opasnost od novih sukoba.

Nemački sociolog Norbert Elijas je u svojoj knjizi „Studije o Nemcima”  naveo: „U komunikaciji među zemljacima izraz ’nacija’  nosi u sebi osećanje snage koja je izdvaja od ostalih. Kolektiv na koji se poziva deluje kao nešto što najviše vredi, što je sveto, čemu se treba diviti i ukazivati poštovanje. Ova osećanja se protežu i na upotrebu sile, ili ako dotle dođe, na mučenje i ubijanje ljudi drugih nacija”.

Neka se svako prepozna u ovom tekstu, tek secesija i samoopredeljenje ne mogu rešiti sve probleme na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Kosovo je možda poslednji primer, jer etnički imperijalizam Prištine nije i budućnost ujedinjene Evrope. Pri čemu ovi u Prištini nisu imperijalisti, pravi imperijalisti su njihovi mentori...