Invazija mirovnih snaga

Jutro 3. juna 1999. u 6.30 donelo je iznenađenje, telefonisti odeljenja za vanredne situacije Bele kuće počeli su da traže članove Klintonovog tima za nacionalnu bezbednost kako bi im preneli da vlada u Beogradu popušta. Naime, Slobodan Milošević je Martiju Ahtisariju i Viktoru Černomirdinu rekao da će prihvatiti mirovni sporazum, koji su mu njih dvojica predložili. Vašington je verovao da je reč o nekoj smicalici i tog popodneva Klinton je seo sa članovima Združenog generalštaba da razgovara o slanju kopnenih snaga na Kosovo. Vrhovni komandant NATO-a, general Vesli Klark, skeptično je reagovao na poruku iz Beograda i insistirao je na nastavku izgradnje puteva iz Albanije ka Kosovu.

Još u junu 1998. godine NATO oficiri iz Centra za planiranje bili su upućeni na jugoslovensko-albansku i jugoslovensko-makedonsku granicu da bi osmotrili puteve koji vode u južnu srpsku pokrajinu. Na spisku vojnih opcija za Kosovo NATO je imao i plan nazvan „Bravo-minus”, odnosno plan kopnene invazije na Kosovo, u kojoj bi učestvovalo oko 175.000 vojnika, od čega 50.000 Britanaca. Nisu sve članice NATO-a bile za kopnenu operaciju protiv SR Jugoslavije, postojao je strah od velikih gubitaka, procene u glavnoj komandi u Monsu govorile su o nekih 1.500 do 2.000 žrtava na strani Alijanse dnevno.