Nova zvezda Ateljea 212

Ako bi upecala zlatnu ribicu, šta bi poželela? Na ovo majčino pitanje, desetogodišnja Sofija Juričan je malo razmislila, pa je odgovorila: „Prva želja je da svi koje volim budu zdravi – i ljudi i životinje. Druga želja je da vaga uvek pokazuje istu težinu – bez obzira na to šta pojedem. Treća je da dobijem ono za šta se dovoljno potrudim.”

Kada je to isto mama nedavno upitala svoju kćerku, danas tridesetšestogodišnju poznatu glumicu, Sofija je rekla da su joj želje ostale iste. A „zlatna ribica i sudbina” potrudile su se da ova mlada žena napornim radom stekne najpre titulu studenta generacije Fakulteta dramskih umetnosti u klasi Gordane Marić akademske 2003/2004. godine, a potom i zvezde Ateljea 212, koja danas praktično „nosi” repertoar ovog kultnog gradskog teatra.

Sofija poslednjih deset godina živi u blizini svoje „druge kuće”, pozorišta, ali uvek sa ponosom ističe da je Pančevka i srcem i dušom. A njeno interesovanje za „daske koje život znače” ima kratku prošlost, ali dugu porodičnu istoriju.

– Tata je završio Fakultet dramskih umetnosti, bio je izvanredno kreativan i multitalentovan čovek. Osnovao je festival malih scena amaterskih pozorišta Srbije u Pančevu i džez klub u gradu na Tamišu. Danju je radio u Domu omladine, a uveče je u Studentskom domu puštao filmove, organizovao filmske večeri i snimao dokumentarce. Njemu u čast ustanovljena je nagrada „Miroslav Juričan” za snimanje kratkih dokumentarnih filmova – priča Sofija.

Njena mama Gordana je psiholog i psihoterapeut, ali je bila ozbiljan recitator i imala je veliki talenat za pisanje. Ćerku je rodila sa dvadeset godina, na početku studija psihologije.

– Iako mladalački brak mojih roditelja nije potrajao, nisam osetila razvod u pravom značenju te reči, jer su oba roditelja jednako učestvovala u mom vaspitanju – kaže glumica.

S obzirom na to da je bila jedinica, roditelji su joj skidali zvezde sa neba, ali su zahtevi postojali. Mama i tata se nisu mešali u Sofijin profesionalni izbor, ali su tražili da ima ambicije i ne bude prepuštena životnoj stihiji i inerciji.

Kao mala radila je u Dečjoj redakciji Radija Pančevo, vodila televizijske emisije za decu i programe u Kulturnom centru Pančeva, koji uskoro treba da ponese ime „Nebojša Glogovac”, bila izvanredan recitator.

– Mama me je vodila na sve predstave u pozorište „Boško Buha” i moj omiljeni hobi od ranog detinjstva bilo je sakupljanje autograma glumaca. Tu naviku sam zadržala do druge godine studija, kada su mi profesori pola u šali, a pola u zbilji rekli da počnem sa uvežbavanjem sopstvenog potpisa! – uz osmeh će Sofija.

Završila je gimnaziju „Uroš Predić” u Pančevu i planirala da upiše istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali se istovremeno pripremala i za glumu. Dan kada je Sofiju drugarica Maša Dakić pozvala sa Fakulteta dramskih umetnosti da dođe na širi krug audicije pamtiće, kaže, celog života.

– Junska kiša je lila kao iz kabla, autobus iz Pančeva do Beograda saobraćao je veoma retko, a ja sam na rubu očaja pozajmila pare za taksi od porodičnog zubara i za 45 minuta stigla na Novi Beograd, kada su svi kandidati završili sa predstavljanjem. Iako su mi u tom trenutku sve lađe potonule, organizatori su zamolili Gordanu Marić da me ipak sasluša. Ne znam šta je presudilo da usliši njihovu molbu, ali ona je rekla: „Hajde da čujemo šta ste spremili.” Izašla sam na scenu i izrecitovala pesmu Radjarda Kiplinga „Ako”, izdeklamovala uvežbane monologe… A kada su zatražili imitaciju znala sam da ću ih oboriti sa nogu, jer niko nije ostao ravnodušan na moje imitacije Josipe Lisac, Rade Đuričin, Zorice Brunclik... – priseća se Sofija.

I zaista, kada je silazila sa scene rekli su joj: „Dođite sutra i ponesite triko i patike.”

A onda počinje deset ludačkih dana u njenom životu. Junske kiše smenilo je jarko sunce, na asfaltu je bilo 60 stepeni, auto-put Beograd–Pančevo se renovirao, a Sofija je u šest ujutru polazila iz kuće. Prvo je trčala na Filozofski fakultet, gde je polagala prijemni za istoriju, a onda na Novi Beograd, gde se nalazi FDU. Te godine je postala brucoš, a četiri godine kasnije student generacije FDU, i još na studijama osvaja najvišu ocenu iz predmeta gluma „Mata Milošević” i nagradu „Dr Branivoj Đorđević” za najviši prosek na predmetu dikcija i nagradu Univerziteta umetnosti.

Sofiju je pozorišna publika upoznala u predstavi „Seks za početnike”, na sceni pozorišta „Duško Radović”, a onda je uskočila u predstave Ateljea 212: „Neuhvatljiv sistem glume”, „Amerika drugi deo” i „Čudo u Šarganu”. Iako je igrala u hit predstavama Beogradskog dramskog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, s ponosom ističe da je član velike porodice Ateljea 212 od svoje 24 godine, a njena prva uloga bila je u predstavi „Smrtonosna motoristika” Egona Savina koja se igrala jedanaest sezona. Međutim, njenu prvu pretpremijeru i premijeru obeležila su dva tragična događaja – smrt oca i smrt premijera Zorana Đinđića.

– Reditelj Dejan Mijač je spremao „Rodoljupce” i ja sam bila izuzetno uzbuđena što sam uopšte pozvana na čitajuću probu jer u glumačkim krugovima važi nepisano pravilo da kod Mijača vredi igrati i drvo! Ušla sam na probu, potajno se nadajući da ću igrati makar to drvo, a tamo sam zatekla sve same glumačke legende: Voju Brajovića, Tihomira Stanića, Tanju Bošković, Nenada Jezdića, Miru Karanović i Janoša Tota i noge su mi se odsekle od treme. U tom momentu pozvala me je kuma i izjavila saučešće zbog očeve smrti – priča Sofija.

U njoj se tad uskomešalo toliko jakih i protivrečnih emocija… Na akademiji su je učili da „šou mora da se nastavi” bez obzira na sve, ali srce se steglo od tuge i nije bila u stanju da progovori.

– Prišla sam Jezdiću kao najmlađem u ekipi i pitala ga da li smem da kažem Mijaču da mi je tata umro. On me je u čudu pogledao i rekao da svi imaju razumevanje za takav gubitak. Mijač me je samo zagrlio i rekao: „Dete, idi kući što pre i budi sa svojima.” Pošto sam istovremeno spremala predstavu „24 zida” u Beogradskom dramskom pozorištu, pretpremijeru sam igrala na dan očeve sahrane. Premijera je bila zakazana 12. marta 2003. i otkazana u poslepodnevnim časovima jer je tog dana ubijen premijer Đinđić – vraća se u mislima glumica.

Iako je televizijska publika imala priliku da Sofiju upozna u serijama „Mješoviti brak”, gde je došla da snimi jednu epizodu a ostala dve godine, a potom i u serijama „Zvezdara”, „Podijum” i „Peline đakonije”, ova glumica kaže da joj ipak najviše leži pozorište. Sa ponosom ističe da danas glumi u dve najgledanije predstave Ateljea 212 „Moja ti” i „Režim ljubavi” za koje se traži karta više, ali i u Pozorištancetu „Puž”. Dragocena joj je i saradnja sa Zoranom Kesićem, u čijoj emisiji glumi sa suprugom Radomirom.

– Televizija je mnogo surovija od pozorišta. Na malom i velikom ekranu možeš da glumiš samo svoje godine, dok u teatru važe neka druga pravila, jer i sa 30 godina možeš da glumiš osamnaestogodišnjakinju. Gluma je jako težak i nimalo glamurozan posao, a u tom poslu ženama je mnogo teže nego muškarcima, ženskih uloga je manje nego muških – ističe naša sagovornica.

Tri glumca u kući

Sofija Juričan je već nekoliko godina u braku sa glumcem Radomirom Nikolićem i tvrdi da zajednica sa partnerom sa kojim se dele ista interesovanja ima mnogo prednosti. Na spisku stanara njihove porodice nalazi se i patuljasti šnaucer Džoni koji se na daskama koje život znače snalazi kao kod kuće – zbog toga „glumi” u predstavama „Veliki Getsbi”, „Čarobni kliker”, „Na dnu” i „Crnjanski”.