Moje detinjstvo u Mostaru bilo je bajkovito

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u toku su probe autorske predstave hrvatskog reditelja Boba Jelčića „Zašto je poludeo gospodin R…” po motivima filma Rajnera Vernera Fasbindera i Mihaela Fenglera. Scenograf je Aleksandar Denić, a kostimograf Maja Mirković. Premijera je u sredu, 20. juna, na sceni „Ljuba Tadić” JDP-a. U glumačkoj ekipi su: Boris Isaković, Nataša Tapušković, Dubravka Kovjanić, Milan Marić, Bojan Dimitrijević, Branko Cvejić, Vesna Čipčić, Jelena Stupljanin, Pavle Korać.

Mostarac Bobo Jelčić diplomirao je režiju na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu. Režirao je u svim većim pozorištima u Hrvatskoj, kao i u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji… Profesor je glume na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu, a od 1995. godine sarađuje sa Natašom Rajković, koristeći nove metode u radu s glumcima. Za svoje predstave i filmove Jelčić je dobio brojna priznanja. Ovo je njegova prva režija u JDP-u i Srbiji uopšte.

Kada ste radili film „Odbrana i zaštita” tvrdili ste da je u pitanju upozorenje, alarm. Da li je to slučaj i sa autorskom predstavom „Zašto je poludeo gospodin R...”? Zašto će ova biti interesantna za srpsku publiku?

Mislim da bi predstave danas uopšte trebalo da funkcionišu kao upozorenje na određene anomalije u društvu. Morale bi da budu hrabrije, glasnije, manje konvencionalne, a toj konvencionalnosti je pozorište, inače, vrlo sklono, to da se ne dira u postojeće stanje. Utakmica koje društvo profita nameće je okolina u kojoj živimo. Samim tim i pojedinačna ambicija u konstantno napredovanje kao konkretizacija tog probitka. Kapitalizam nameće pravila da bi opstao. On počiva na konkurentnosti i na malim pobedama pojedinaca. To je ideologija kojoj se polako priklanjamo. To je naš društveni život. Taj nezadrživi napredak Srbije po ekonomskim pokazateljima, kakav osećaj stvara pojedincu, kako deluje na njega. Kakav je njegov psihološki profil, šta to u njemu čini. Šta se iz toga može izroditi. To je pitanje koje me je zanimalo, tako nekako se bavim budućnošću: onim što bi se moglo dogoditi. To su neke premise za likove koje kreiramo. Fasbinder o tim stvarima govori i u svom filmu, snimljenom krajem šezdesetih godina prošlog veka, a danas, evo, obeležavamo 1968. godinu koja je značajna iz mnogo razloga. To je vreme u kojem je Nemačka doživela što je doživela, vreme vladavine Vilija Branta, kada se insistiralo na više demokratije u društvu. Sve su to elementi koji nam zvuče poznato i koje mi danas nanovo razumemo.