Sredska, selo povratka i nade
Добрила и Радисав Совтић испред старе породичне куће (Фото Б. Радомировић)
Sredska, Milačići – Preko Brezovice, pa na Prevalac, preko prevoja koji se diže na više od 1.500 metara nadmorske visine, tu gde je međa Sirinićke i Sredačke Župe, stižemo u suncem okupanu Sredsku.
Od Prizrena, kojem su odvajkada Srečani bili okrenuti, deli je 12 kilometara.
Pružila se Sredska, sa sedam svojih zaselaka uz prizrensku smaragdno-zelenu Bistricu, rasula ih podno visova prkosne Šar-planine. Tu na osojnoj strani, pogleda uprtog ka Ošljaku, gde se na Gospođindan pred crkvom Presvete Bogorodice svi iz Sredske okupljaju. Ono Srba što je ostalo na vekovnim ognjištima i oni što su se u vihoru poslednjeg rata rasturili širom Srbije. A, desi se da dođu i potomci onih, koji su još odavno, s početka Drugog svetskog rata, krenuli da traže sreću put Rumunije, Amerike, Australije…
– Ovo je pečalbarski kraj. Odlazili su onda, tek stasali dečaci, momci, ostavljali kod kuće starije, žene i nejač. Bili su poznati građevinari, zidari. Ali se i vraćali u Sredsku, zidali nove kuće, kupovali imanja – govori Radislav Rade Sovtić (80), tu u Milačićima, zaseoku Sredske, dok nas njegova supruga Dobrila (75) kako i priliči domaćinskoj kući dočekuje medom i hladnom, izvorskom vodom.
Krećemo s pričom, a napolju upeklo junsko jutro, okupano rosom. Sa Šare se tek dizaše magla.