Od srpskog Jerusalima do podrške nezavisnosti

Vidovdan je tragičan i slavan datum srpske istorije, koji je tako uvažavan i u Americi pre tačno sto godina. Tada ovaj nacionalni i verski praznik, kojim se slavi Kosovski boj, nije nosio kontroverze, koje mu neki u Srbiji i mnogi van nje danas spočitavaju, ili bi želeli da mu učitaju.

Tada se u Vašingtonu, Parizu, Londonu nije sporila teza da je Srbija 1912. godine „svoje povesno bojno polje vratila u okrilje svoje nacionalne teritorije” i da je Kosovo „srpski Jerusalim” (citati iz tekstova u „Njujork tajmsu” pre jednog veka).

Koliko je Srbija iz ovih svetskih centara imala podršku za ondašnju „kosovsku politiku”, ali i težnju za slobodom i ujedinjenjem slovenske braće, toliko je sada – nema.

Sto godina kasnije u Srbiji je aktuelna grčevita borba za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta na prostoru Kosova i Metohije, a među najgorljivijim zastupnicima nezavisnosti Kosova upravo su nekadašnji saveznici.  

Interesi su se promenili, ljudi su se promenili. Koliko bi Srbiji značilo da danas ima u Americi nekoga poput Mihajla Pupina, koji je prijateljevao sa predsednikom Vilsonom, osnovao Srpsku narodnu odbranu, neumorno u javnosti govorio o žrtvama i herojstvu svog naroda i srpske vojske, dao svu imovinu pod hipoteku zarad nabavke vojne opreme za odbranu otadžbine... I nije bio jedini. Zdušno i zajednički radili su u Vašingtonu i Njujorku srpske diplomate Mihajlović, dr Vesnić, dr Slavko Grujić i drugi, dr David Albala, srpski patriota i jevrejski lider, predsednik Srpske narodne odbrane Miloš Trivunac, pa humanisti poput Mejbl Danlop Grujić...