Priča o dva severa i juga

Jedino dobro u poslednjoj histeriji oko migranata jeste to što je ogolila koliko je cela ta stvar od početka pogrešno predstavljana, delom da bi se izbegla otvorena rasprava o istinskom problemu EU u njenoj srži, još više zato da bi se njome manipulisalo. Moglo se to videti i pre nego što se Evropa, na granici kršenja međunarodnog prava, blindirala za izbeglice dovoljno da je njihov priliv svela na minoran nivo od kojeg bi pre trebalo da se uplaši državica veličine Monaka nego blok koji obuhvata bezmalo ceo jedan kontinent i pola milijarde stanovnika. Sada je to još teže sakriti: nikada nije bilo velikog raskola između tobož buntovničkog istoka EU i njenog „establišmenta” na zapadu. Raselina se, u migrantskoj koliko i u ekonomskoj krizi 2008, oduvek protezala između juga EU i svih ostalih, između siromašnih i onih koji imetak gube, s jedne strane, i država finansijski čvrstih ili zahuktalih u usponu ka blagostanju. Nedovršenih struktura za raspodelu tereta, fiskalnog ili migrantskog, EU je po toj liniji morala pući.

„Italijanska majka”: Kao što danas Viktor Orban drami o „invaziji migranata” iako oni jedva da pritiču, prvo se EU godinama pretvarala da masovnog pristizanja azilanata nema, sve dok su ti ljudi još mogli stati u Grčku, Italiju i Španiju. Tek kada one to više nisu bile kadre izdržati a malo ko severnije se isprsio da preuzme osetniji broj migranata i olakša teret jugu, Angela Merkel je postala „izbeglička majka” i otvorila nemačke granice. Ne za one koji do Evrope još nisu bili prispeli, jer je tada počelo i ograđivanje spoljnih granica EU, nego za one koji su već postajali kamenom oko vrata južnih država unije. Drugačija odluka vodila bi opštem zatvaranju granica između članica EU i rušenju protoka ljudi i kapitala, što je Evropi nakon silnih vekova ratova donelo mir i bogatstvo.