O slikarstvu ne treba govoriti, slike to čine same

Od­nos sli­ka­ra pre­ma bo­ji, pre­ma od­re­đe­nom hro­ma­ti­zmu ni­je stvar slo­bod­nog iz­bo­ra, ni­je pi­ta­nje estet­skog ka­pri­ca ko­ji se ve­zu­je za da­ti tre­nu­tak da bi se, u sle­de­ćem tre­nut­ku, iz­me­nio. Ako je bo­ja, po­red dru­gih ele­me­na­ta, no­si­lac iz­ra­za, on­da je ona ne­što što je pred­o­dre­đe­no ni­zom psi­ho­lo­ških či­ni­la­ca, pri­ro­dom i tem­pe­ra­men­tom umet­ni­ko­vim, sre­di­nom u ko­joj se raz­vi­jao, du­hov­nim stru­ja­nji­ma ko­ji­ma je bio iz­lo­žen, za­be­le­žio je svo­ja raz­mi­šlja­nja naš ve­li­kan, sli­kar, pro­fe­sor i aka­de­mik Ne­delj­ko Gvo­zde­no­vić (Mo­star, 1902 – Be­o­grad, 1988). 

Jed­nu od nje­go­vih pre­po­zna­tlji­vih bo­ja, spe­ci­fič­no ze­le­nu, sa svim nje­nim va­le­ri­ma, mo­ći će da uoči pu­bli­ka na is­crp­noj po­stav­ci ko­ja se ve­če­ras u 19 sa­ti otva­ra u ga­le­ri­ji Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti – po­vo­dom tri­de­set go­di­na od nje­go­ve smr­ti, a u go­di­ni ka­da ga­le­ri­ja, či­ji je je­dan od osni­va­ča, obe­le­ža­va po­la ve­ka po­sto­ja­nja. Zvu­či ne­ve­ro­vat­no, ali je isti­ni­to – ova re­tro­spek­ti­va pr­va je nje­go­va sa­mo­stal­na iz­lo­žba pod svo­do­vi­ma Aka­de­mi­je, či­me SA­NU is­pra­vlja vi­še­de­ce­nij­sku ne­prav­du i odu­žu­je mu se.