Kolač za podvižnike

Stara izreka tvrdi da su najlepše stvari na svetu one besplatne – ili barem one najjednostavnije. Recimo, kao što je uživanje u netaknutoj prirodi i opojnom, čistom vazduhu, spokoju manastirskog dvorišta pod krošnjom starog drveta, pogledu na more i slatkoći domaćih kolača.

Takvo iskustvo smo doživeli u Paštrovićima. U tišini manastira Praskvica, iznad Miločera, osluškivali smo glasove ptica i jaganjaca, onda se popeli uzanim i strmim Jegorovim putem do vrha Čelobrda, sa kojeg pogled pada ravno dole na ostrvo Sveti Stefan pa dalje klizi po beskrajnoj pučini i, najzad, pogostili se krckavim ruštulama.

Za Praskvicu kažu da je „srce Paštrovića”, srpskog plemena koje je naselilo ovaj deo deo priobalja Jadrana pre jednog milenijuma, i 1050. izgradilo crkvu i manastir na zelenim padinama obraslim maslinama, smokvama i mirišljavim biljem. Tu je krajem 18. veka – stotinama godina nakon što je presahnula živa razmena Paštrovića sa mletačkim trgovcima – stigao ruski oficir Jegor Stroganov, u dugoj i uzaludnoj potrazi za ćerkom Jekaterinom. Netragom je nestala nakon što je, braneći njenu čast, otac ubio u dvoboju mladića u koga se devojka zaljubila, a sam ostao bez jedne ruke.

Stroganov je rešio da ostatak života provede u Praskvici. Od nekog vremena društvo mu je pravio novopridošli zemljak, mladi monah Jelisej koji se, na žalost, uskoro razboleo. Pred smrt je Jegoru otkrio veliku tajnu – da se iza lika nežnog mladića krije njegova kći! Očajni otac se, kad je umrla, zavetovao da onom jednom zdravom rukom sazida kamenu stazu od manastira do vrha planine. Za to su mu bile potrebne godine. I danas mnogi podvižnici dolaze da prođu Jegorovim putem i čuju ovu priču koju je nama ispričao otac Gavrilo.

Nije lako popeti se do vrha Čelobrda, pa se onda spustiti istim strmoglavim putem kroz travu i šiblje. Ali nas je (čak i one koji su odustali na polovini staze) čekala posebna nagrada – tek ispečene ruštule.

Ovaj jednostavni, starinski kolač pravi se svuda po jadranskom primorju, tradicionalno najčešće prilikom raznih svetkovina i karnevala. Zovu se još i kroštule ili hrstule i međusobno razlikuju ne toliko po izgledu, koliko po ukusu: paštrovske, bokeljske, dalmatinske, istarske, venecijanske (u stvari, svaka porodica čuva sopstveni recept)... kao što se njihova „sirotinjska” varijanta od jaja, brašna, rakije i ulja razlikuje od bogatije, sa puterom, mlekom, rumom (ili belim vinom) i začinima.

Naš recept, koji smo dobili od Anđe Budimir i Bojane Grloman iz udruženja „Sveti Stefan – naš dom” potiče od vrednih domaćica iz Paštrovića, Budve, Petrovca... bez kojih bi – kako tvrde – i ovaj, i neki drugi njihovi tipični kolači, poput padošpanja (patišpanja), sirnice ili zmaj-torte bili zauvek izgubljeni.

Pod motom „Obucite najlepšu veštu i dođite na ruštule feštu”

okupljaju se svake prve subote u junu na „Fešti od ruštula”, druže, nude svoje slatkiše koji su, naravno, „najbolji na svetu”, i svoje gostoprimstvo i blistave osmehe kakvih, ovoga puta bez navodnika, zaista ima malo gde na svetu.

RUŠTULE

Potrebno je:

10 jaja

10 kašika ulja

1 prašak za pecivo

kora od jednog limuna

1 kašika lozove rakije

900 g brašna

1 l ulja za prženje

1 vanili šećer i prah šećer za posipanje

Od brašna, ulja, jaja i lozovače zamesiti glatko testo, dodati rendanu limunovu koru i prašak za pecivo, sve dobro izraditi rukama, pa istanjiti oklagijom što tanje. Seći na rombove reckastih ivica i pržiti u dosta ulja, oko litar. Kad dobiju lepu rumenu boju vaditi i posuti prah šećerom izmešanim sa vanili šećerom. Najbolje su vruće, ali mogu se jesti i mnogo kasnije, sačuvane u limenoj kutiji ili većoj, dobro zatvorenoj staklenoj tegli.