Nemogući Srbin.

U Velikome ratu sva naša izbegla deca pre no što su nastavila sa školovanjem u Francuskoj, prethodno su morala ići u pripremni jednogodišnji razred. Tako je bilo i sa Branislavom Branom Il. Gojkovićem, našim međuratnim profesorom Treće muške gimnazije u Beogradu. Dok je išao u jednu od takvih pripremnih škola San-Žozef u Marselju da bi se prehranio, jer ono što je od našeg poslanstva primao, ipak nije bilo dovoljno, zaposlio se kao kondukter na marseljskim tramvajima. Plata mu je zavisila od prodatih karata. Marseljci su tada bili kao i mi danas: voleli su da se što je moguće više švercuju, ili što manje plate kartu. Imali su običaj da uđu u tramvaj na stanici ispred okretnice i plaćali kartu koja je bila najjeftinija za jednu stanicu: samo nekoliko sua (20 sua je jedan franak). Umesto da siđu na okretnici, takvi putnici ostajali bi u tramvaju i nastavljali bi put sve do svog odredišta ne doplaćujući ništa! Trebalo je i njih razumeti, jer bio je veliki rat i još veća nemaština kod ljudi.

Mladi Gojković je veoma brzo shvatio šta oni rade osetivši to veoma dobro i na svom đačkom novčaniku, pa je zbog toga kada bi ušli u okretnicu, ili stanicu ranije, tražio od njih da svi putnici izađu napolje i sačekaju tramvaj na početnoj stanici. Marseljci su skoro sve vreme bili kivni na Branu i izbegavali bi onaj tramvaj u kome bi on bio. Ogorčeni su govorili da se ljudi čuvaju „tog, tog nemogućeg, bezdušnog Srbina”!..