Puno, a prazno

​Kragujevac – Nikada se u poslednjih deset godina nije ulagalo više u kulturu, izjavio je nedavno u intervjuu za gradsku televiziju gradski većnik za kulturu Miljan Bjeletić. I zaista, Kragujevac danas vrvi od kulturnih događaja. Tolika je njihova učestalost da ih publika teško može sve ispratiti, pa mora da bira, što je do pre nekoliko godina bila nezamisliva situacija.

Paradoksalno, o kragujevačkoj kulturi se danas sporadično govori i piše, ne samo zato što su političke prilike u Kragujevcu dovele do toga da u gradu gotovo da više i nema novinara, posebno ne onih kojih se u kulturu razumeju. Zato je gradska vlast rešila da osnuje sajt za kulturu, da se zainteresovani ne brinu, nego da na jednom mestu mogu da vide šta se sve to priprema za njih. Tako gradska vlast stavlja do znanja da je agilna i da se u kulturi grada neće dešavati ništa što ona ne može da kontroliše.

Tako su ustrojene i ustanove kulture, koje su stavljene pod apsolutnu kontrolu vlasti, pa više liče na policijske postaje, nego na mesta u kojima kreativnost treba da dođe do izražaja. Naravno da postoje i ventili, preko kojih se ispušta ono malo radoznalosti što je ostalo u kulturnim poslenicima, a sa namerom da se „protivnici” ućutkaju tezom o prijemčivosti vlasti za demokratske procese u kulturi.

I da se ne bi otvarala rasprava, gradska vlast insistira na statistici. Treba, kako je to u pomenutom intervjuu rekao Miljan Bjeletić, pogledati samo kako je 2017. prodato više pozorišnih ulaznica nego 2007. pa shvatiti koliko gradska vlast ulaže u kulturu i koliko su posetioci zadovoljni. Ali, kultura nije statistika. Statistika je dosadna, a kultura treba da bude zanimljiva, ako je moguće da u sebi sadrži i dozu spontanosti koja dolazi od autentičnosti njenih stvaralaca koji ne trpe kontrolu.

Akcenat je, dakle, na količini. A, kultura nije to. Kultura je mala, fino servirana porcija kreativnog duha čiji se ukus dugo pamti, a ne ključali kazan sa gomilom masnog i žilavog mesa koje se nikako ne može skuvati, niti svariti. Taj „količinski” koncept gradske vlasti jasno se mogao očitati tokom proslave Đurđevdana – Dana grada, kada je u dva dana nabijeno toliko događaja da ni takmičari u brzom hodanju ne bi uspeli da stignu s jednog na drugi. A kamoli da zastanu i eventualno uživaju u interpretaciji izvođača kulturnih radova.

Kragujevačka kultura je danas puna, a opet prazna. Događaji se smenjuju kao na nekoj industrijskoj traci, pa je među njima teško prepoznati onaj koji se izdvaja kvalitetom. A ima i takvih.

U nedostatku adekvatnog prostora...